Победа Доналда Трампа на председничким изборима прошлог новембра отвара могућност, али не још и извесност, да се из темеља коригују стратешке поставке америчке спољне политике. После завршетка хладног рата САД су имале прилику да битно смање глобалне војне ангажмане, да ресурсе војно-индустријског комплекса преусмере ка обнови запуштене инфраструктуре, а да са Русијом изграде односе засноване на партнерству двеју сила које више нису имале геополитичких или идеолошких основа да буду трајни супарници. Сукоби и напетости су били искључиво плод проактивних потеза САД, попут ширења НАТО, рата против Срба 1999, подстицања државног удара у Кијеву фебруара 2014. и отвореног подстицања промене режима у самој Русији, изразито док је на положају америчког амбасадора у Москви био Мајкл Мекфол, познат по изјави да жели „депутинизацију“ Русије.
Америчка стратешка доктрина која је настала после распада СССР-а почивала је на принципу монополарне глобалне доминације. Она се одразила у самопроглашеном праву вођења ратова без сагласности Савета безбедности УН, ради очувања глобалног поретка у коме су САД играле улогу неприкосновеног хегемона. Плодови су били поразни и за свет и за Америку. Посебно је тешке последице имала подршка побуњеницима у Сирији: јачање џихадистичких покрета попут Исламске државе. Ти покрети сада представљају трајну претњу целом свету, а пре свега западној Европи која је све чешће на мети терористичких напада, од Нице и Париза до Берлина и Брисела.
Сутра је три недеље од како је Доналд Трамп положио заклетву испред Капитола у Вашингтону као 45. председник Сједињених Америчких Држава. Док су иза њега стајала четворица његових претходника – Џими Картер, Бил Клинтон, Џорџ В. Буш и Барак Обама – Трамп је рекао да ће 20. јануар 2017. године бити упамћен као дан када је “власт враћена народу”. Он је изнео суморну слику Америке, говорећи о криминалу, затвореним фабрикама и лошем лидерству. Мимо устаљених норми за такву прилику, он је рекао да је „естаблишмент штитио сам себe, а не америчке грађане. Њихове победе нису биле ваше победе, њихов тријумф није био ваш тријумф. Они су празновали, а наш обичан свет није имао шта да слави. Мала група људи у Вашингтону је убирала плодове власти, док је народ сносио трошак. То све престаје сада, овога часа“. Ово је била неумољива критика не само на рачун „естаблишмента“ у целини већ и његових непосредних претходника у Белој кући лично.
У наизглед јасном раскиду са спољнополитичком стратегијом својих претходника, Трамп је нагласио да САД више неће другим земљама наметати свој систем вредности и норме: „Тражићемо пријатељство са другим земљама, држећи на уму да је и њихово право да своје интересе држе изнад свега осталог. Нећемо наметати другима свој начин живота, ми желимо да он буде пример за друге“. Поновио је своје предизборно обећање да ће САД „ујединити цивилизовани свет против радикалног исламског тероризма“. За разлику од Обаме и Хилари Клинтон – који су користили РС термин „насилни екстремизам“ – он ни овом приликом није оклевао да употреби придев „исламски“.
Трамп се инаугурационим говором и изјавама током кампање декларисао као спољнополитички реалиста у традицији Тукидида, Макијавелија, Хобса, Моргентауа, Кисинџера, Волца и Мершајмера. Мало је вероватно да је Трамп ма кога од њих читао, али Стив Бенон јесте. Истицањем државних интереса као основе функционисања међународног система, Трамп је себе сврстао у ту традицију, која је дијаметрално супродстављена дискурсу о „заједничким вредностима“ и „међународној заједници“, о „ширењу демократије“ и „обавези заштите људских права“. Управо се на тим и таквим идеолошким флоскулама, утемељеним на миту о америчкој изузетности и незамењивости, заснивала спољна политика САД од пада Берлинског зида до 20. јануара 2017.
Одбацујући то наслеђе, Трамп удара у само срце оперативаца америчке „дубоке државе“ који су деценијама, под владама обе странке, спроводили политику глобалне хегемоније. Они се неће предати без борбе. Тешкоће са отпором „дубоке државе“ већ су почеле и пре инаугурације са тврдњама обавештајних агенција (које никаквим доказима нису биле поткрепљене) да је Русија хаковањем Демократског националног комитета и шефа предизборног штаба Клинтонове Џона Подесте, тежила да помогне Трамповом избору. Челници агенција ЦИА, ФБИ, НСА, уз свесрдну медијску подршку, тежили су да нанесу ударац кредибилитету новог председника и пре него што је инаугурисан, штавише да га делегитимизују. Уследиле су и оптужбе да га Путин држи у шаци, уцењеног, због наводно компромитујућих снимака из московске хотелске собе 2013. Тим поводом је Њут Гингрич, бивши председавајући Представничког дома и један од Трампових најповерљивијих људи, упозорио да је врхушка обавштајних служби, коју чине лица именована политичким одлукама а не неутрални професионалципочинила издају обавештајне заједнице и да је нужно темељено преустројство „целе обавештајне структуре“ САД. Било је и пре инаугурације јасно да га чека дуга борба да државни апарат прочисти и из њега уклони носиоце поражених идеолошких ставова и на њима заснованих стратегија, да о политизованом судству не говоримо.
По доласку у Белу кућу 20. јануара, Трамп је испољио решеност да предизборна обећања спроведе у дело. Упркос медијима који сваки његов потез дочекују на нож и упркос очекиваним отпорима знатног дела вашингтонског политичког естаблишмента, он је током прве две седмице свог мандата донео низ одлука које наговештавају раскид са вишедеценијским двопартијским консензусом. Заснована на принципу спољнополитичког реализма („Америка на првом месту“), нова визија одражава напуштање доктрине глобалне доминације комплетног спектра и њеног идеолошког утемељења, тврдњи о америчкој „изузетности“ и универзалним вредностима.
Један од првих Трампових потеза био је да председничким декретом нареди наставак изградње физичке баријере дуж границе са Мексиком, којом би се напокон зауставио неконтролисани прилив илегалних имиграната (процељује се да их има 15-20 милиона). Већ годинама постоји законска регулатива за изградњу зида – али није било политичке воље да се приступи реализацији пројекта, тако да је сада мање од једне четвртине јужне границе САД заштићено. Са једне стране, пословни интереси блиски републиканском естаблишменту имали су јасан интерес да неометаним приливом јефтине радне снаге Латиноамериканаца држе наднице америчких радника на ниском нивоу. Са друге стране, демократе су тежиле легализацији милиона илегалаца из идеолошких разлога („разноликост“, мултикултурализам, инклузија итд.), а и из политичких интереса: натурализовани имигранти, поготову они из Латинске Америке, убедљивом већином гласају за кандидате Демократске странке.
Одмах је кренула бујица критика естаблишментских медија. Трамп је, међутим, решен да заустави даљу промену етничке и културне слике САД, да заштити радна места („запошљавајте само Американце“, рекао је и у инаугурационој беседи), али и да спречи опасност од уласка потенцијалних терориста преко необезбеђене јужне границе. Без контроле спољних граница једне земље не може бити ни говора о озбиљној антитерористичкој стратегији. По овом питању он ужива подршку већине Американаца (анкетама упркос).
Потом је уследио Трампов председнички декрет о привременој забрани уласка у САД држављана седам земаља које су на листи високог терористичког ризика. С обзиром да је реч о већински муслиманским земљама (Иран, Ирак, Сирија, Либија, Јемен, Судан, Сомалија), истог часа су уследиле медијске оптужбе и протести, на основу тврдњи да он спроводи дискриминацију на основу верске припадности. Медији, међутим, пренебрегавају чињеницу да је ову листу пре више од годину дана званично промовисала претходна, Обамина администрација на основу процене ризика обавештајних служби.
Забрана се односи на земље са свега 10% муслиманске популације света. Најмногољудније исламске земље (Индонезија, Пакистан, Бангладеш, Египат, Турска) њиме нису захваћене, као ни главни извор зла, Саудијска Арабија. Наговештено је, међутим, да поборници шеријата и дискриминације против жена и неверника неће бити добро дошли ма одакле да су, као и да ће убудуће апликанти за америчке визе бити ригорозно проверавани. Посебан гнев либералног естаблишмента изазвала је ставка да ће „припадници угрожених верских мањина“ – што се односи пре свега на блискоисточне хришћане – убудуће уживати приоритет при давању избегличког статуса у САД. Отпор тог естаблишмента је тренутно усмерен на политички мотивисане федералне судије.
Трампов једносатни телефонски разговор са Путином 28. јануара потенцијално је означио почетак нове ере „трансакционог прагматизма“. Није било речи о постепеном укидању санкција, што би било преурањено приликом првог контакта. Већ сама чињеница да је дијалог покренут и да је протекао у пријатељском тону представља помак са крајње ниске тачке у односима двеју сила у завршници Обаминог мандата. Постигнут је договор о скором састанку на врху. Акценат дијалога био је на заједничкој акцији против џихад-тероризма у целини, а пре свега на сарадњи у акцијама против Исламске државе. Фокус на јасно дефинисаним заједничким интересима и  конкретним потезима пружа солидну основу за дугорочно побољшање односа.
Трампова тежња да побољша односе са Москвом наилази на тврђи отпор у америчкој престоници од ма ког другог аспекта његове политике. Међу републиканцима, на антируском фронту по обичају предњаче сенатори Џон Мекејн и Линдзи Грахам (за које Трамп каже да „вазда желе да започну Трећи светски рат“). Они су најавили да ће, заједно са демократама, на Капитол Хилу блокирати Трампову раније најављену намеру да Путину понуди укидање санкција против Русије у замену за уступке на другим пољ   има. Њему предстоји жестоко надметање са вашингтонским естаблишментом, укљ. неоконзервативне и неолибералне „трустове мозгова“ (Брукингс, Херитиџ, АЕИ, Ранд итд.), тврдо крило Конгреса и лобисте војно-индустријског комплекса који већ годинама следе русофобни дискурс. Много је каријера у америчкој престоници изграђено и много милијарди долара зарађено на тези да је Русија агресивна, предмодерна ауторитарна сила и априорна претња америчким „вредностима“ и интересима.
Русофоби се неће лако предати. Пре 4 дана Трамп је изјавио у интервјуу за ТВ Фокс да поштује Владимира Путина, а на упадицу водитеља Била О'Рајлија да је руски лидер „убица”, одговорио је да и САД имају убице и да на том плану нису баш невине. Уследила је хистерична реакција естаблишмента.
Лидер републиканске већине у Сенату, Мич МекКонел, одмах је рекао да је Путин силеџија” и да се на може ставити знак једнакости између понашања Русије и САД„Америка је изузетна, Америка је другачија, ми се ни на који начин не понашамо као Руси. Овде постоји јасна разлика коју сви Американци разумеју”. Свако успостављање моралне еквиваленције између Русије и САД је скандалозно, рекао је неуспели републикански председнички кандидат Марко Рубио и – алудирајући на случај Литвињенко – реторички запитао када је неки политички активиста демократа отрован од стране републиканаца.
И у самом Трамповом тиму по руском питању не постоји монолитност. Тилерсон, Флин и Бенон су за стратешко партнерство, док секретар за одбрану Џим Метис и поготову амбасадорка у УН Ники Хејли користе стару реторику. Још је неизвесно да ли су тако дивергентни тонови плод неусклађености новог тима у првим седмицама или предумишљаја. У случају Хејлијеве, могућа је и саботажа бирократа у Стејт Департменту који су јој писали говор ѕа СБУН. 
Трамп је издао налог шефу Пентагона Матису и Савету за националну безбедност да у року од 30 дана припреме стратешки план „бескомпромисног обрачуна“ са Исламском државом. Он је ову одлуку потписао непосредно после разговора са руским председником, што наговештава могућност да ће сарадња са Русијом бити уграђена у темеље тог плана. Неки извори јављају да је на помолу договор САД и Русије о територијалној деоби одговорности у Сирији, уз учешће Турске у западном делу пограничне зоне и америчко присуство дуж осетљиве границе са Израелом на Голанској висоравни. Москва би наводно пристала да се из области под владином контролом постепено повуку припадници либанског Хезболаха и Иранске републиканске гарде. Американци ће заузврат одустати од захтева за променом режима и престаће да наоружавају „опозицију“. Тиме би се створили предуслови за окончање петогодишњег крвопролића и за изналажење политичког решења, које није било могуће све док је претходна администрација понављала да „Башар мора да оде“ и наоружавала „умерене“ побуњенике.
Трамп је истовремено спровео неочекивану реформу структуре Савета за националну безбедност. У ужем, трајном комитету од сада се налази Стив Бенон, Трампов главни стратег за политичка питања, а из њега су искључени директор Централне обавештајне агенције и начелник Заједничког генералштаба оружаних снага; они ће убудуће бити позивани само уколико је на дневном реду тема која се директно тиче њихових ресора. Ово указује да Трамп жели да колективни дух свог главног саветодавног тела у што већој мери усклади са својим стратешким опредељењима, а да се мање од својих претходника ослања на мишљења водећих личности обавештајних и војних структура.
Трамп је почео да испуњава и обећање о „исушивању мочваре“ вашингтонске корупције декретом којим се државним функционерима забрањује лобирање у року од пет година по одласку из владине службе. (Под Обамом рок је био само две године.) За кључне личности у апарату националне безбедности, пак, забрана рада за стране клијенте и одређене домаће интересне групе је доживотна. Како је Трамп изјавио потписујући указ, у његовом тиму нема места онима који прихватају одговорне положаје у влади рачунајући да ће своје везе и утицај касније дебело наплатити кроз лобирање. Ова мера спољном посматрачу можда делује симболично. За оперативце америчке „дубоке државе“, међутим, она ће представљати препреку неометаном повезивању носилаца моћи у државном апарату и интересних група које делују ван домашаја јавности. Симбиоза доносилаца политичких и законодавних одлука са једне стране и заговорника војно-пословних интереса са друге већ деценијама представља један од стубова институционалне корупције у политичком систему САД.
ПРОБЛЕМ ОДНОСА СА КИНОМ – Растућа економска снага државе по правилу бива пропраћена јачањем њеног геополитичког положаја, као што указују примери Велике Британије после Наполеоновог пораза, Бизмаркове уједињене Немачке, или САД у завршници хладног рата. Кинеска привреда сада је достигла америчку; стога не изненађује да Пекинг тежи и одговарајућим променама регионалне равнотеже снага. Кинеска стратегија, међутим, првенствено је усмерена на јачање безбедности ланаца снабдевања сировинама и енергентима, а не ка класичној империјалној експанзији. Програм изградње вештачких острва у Јужнокинеском мору и њихове милитаризације на први поглед делује експанзионистички. Са становишта фокуса на ланце снабдевања, међутим, острвски пројекат може се посматрати као стратешки дефанзиван потез превентивне заштите кључног пловног пута у „азијском Средоземљу“.
Током саслушања пред америчким Сенатом 11. јануара, међутим, државни секретар Рекс Тилерсон изјавио је да ће САД Кини „ускратити приступ“ новоизграђеним острвима у Јужнокинеском мору. Та је изјава имала алармантни призвук, па су неки коментатори мислили да се Тилерсон погрешно изразио. Десет дана касније, међутим, портпарол Беле куће Шон Спајсер је потврдио Тилерсонов став. „Уколико су та острва заправо у међународним водама а не у кинеским, ми ћемо да осигураћемо одбрану међународне територије од контроле ма које земље“. Наравно, Спајсер је знао да је Међународни трибунал за поморско право већ донео одлуку да је реч о међународним водама, као и да је Кина одбила да том суду призна јуриздикцију или да учествује у самом процесу. Онда је 3. фебруара Џим Матис у Токију рекао да ће САД бранити јапански посед над спорним Сенкаку острвима у Источнокинеском мору.
Кинези су уздржано реаговали на Тилерсонове речи пред Сенатом, истичући да земље ван региона не треба да се мешају у питање које је ионако „на путу смиривања“. Међутим, Спајсерова изјава је указала на могућност да је реч о утврђеној политици нове администрације и Пекинг је заоштрио тон: суверенитет над Спратли (Нанша) острвима није подложан преговорима, а сва спорна питања биће решавана у билатералним преговорима искључиво са земљама региона – чиме је Кина наизглед искључила могућност дијалога са САД о статусу спорних зона.
Заинтересоване земље региона – Вијетнам, Филипини, Малезија, Тајван и Брунаи – у већој или мањој мери се супродстављају кинеским амбицијама. Притом филипински председник Дутерте предњачи у налажењу заједничког језика са Кинезима, док им се Вијетнам одлучно противи. Нема сумње, међутим, да ниједна од тих земаља не би била спремна да следи САД на путу ескалације који би могао да прерасте у војни сукоб. Реторика „ускраћивања приступа“ острвима може да се врати попут бумеранга америчкој страни уколико се зацртају „црвене линије“ које не могу да буду брањене. Поморска блокада већ милитаризованих острва – са аеродромима, ракетним батеријама и радарским инсталацијама – представљала би ратни чин са несагледивим последицама и не би био рационалан у контексту прорачуна безбедносних интереса САД.
Трампов спољнополитички реализам, који се огледа у његовом приступу исламском тероризму и односима са Русијом, треба да буде примењен и на трезвену процену цене и бенефита евентуалног сукобљавања са Кинезима. Његово незадовољство кинеском валутном политиком и уистину енормним спољнотрговинским суфицитом који Кина ужива у размени са САД, нити је идеолошки утемељено нити је егзистенцијално значајно. О питањима курса јуана или о царинским стопама могуће је и потребно преговарати са становишта интереса који јесу дивергентни, али нису а приори и трајно некомпатибилни. „Уметност дила“ у овом случају изискује Трампово прихватање корекције геополитичког балнса у Јужнокинеском мору у замену за уступке Пекинга на плану трговинске и финансијске политике. Такав договор је разуман и могућ.
Трампов тим би погрешио у евентуалном очекивању да ће поновити варијанту Кисинџеровог троугаоног гамбита из 1972. Тада је СССР био знатно јачи од Кине, па је са становишта једног поштоваоца Метернихове дипломатије било логично да ће САД фаворизовати слабију страну, без обзира на идеолошке разлике. С обзиром да је данас Русија објективно слабија од Кине, могућа је аналогна претпоставка да у истом троуглу Вашингтон сада треба да успостави јаче везе са Москвом ради стварања противтеже Пекингу. Таквом искушењу, међутим, Русија неће да подлегне. Она је током деценијског надметања са вашингтонским хегемонистима из обе странке успоставила стратешко партнерство са Пекингом, засновано на компатибилним политичким и економским интересима две силе. Тешко да би Путин ризиковао кинеско партнерство зарад потенцијално варљивих америчких понуда, које могу бити доведене у питање већ после следећих председничких избора.
Успостављање обострано корисног партнерства Америке и Русије потребно је и могуће. Нема инхерентно нерешивих питања у односима две силе, уколико се из једначине уклони ранија тежња Вашингтона за глобалном хегемонијом и за променом не само руског режима него и руског идентитета по мери западне постмодерне елите. Заједнички интерес Путина и Трампа у сузбијању исламског екстремизма представља солидну основу за почетак процеса превазилажења Обаминог наслеђа.
Контуре сиријске завршнице већ се назиру. Решење украјинског проблема могуће је на бази војне неутралности Кијева и широке, међународно гарантоване аутономије Донбаса у оквиру децентрализоване Украјине. Односи САД са Кином, пак, бременити су опасностима. Оне могу бити избегнуте уколико се Трамп буде држао принципа из инаугуралне беседе: „Тражићемо пријатељство са другим земљама, држећи на уму да је и њихово право да своје интересе држе изнад свега осталог“. Кинези су тврди преговарачи, али су прагматични и спремни на нагодбу. Јучерашње Трампово писмо Си Џинпингу, у коме му захваљује на честиткама поводом избора, било је строго формално; требало би га пропратити телефонским разговором.
Прве седмице Трамповог председничког мандата делују охрабрујуће. Његови противници у мејнстрим медијима, у двопартијском политичком естаблишменту и у вођству демократа још се нису повратили од шока који их је задесио 8. новембра прошле године. Темпо његових првих потеза затекао их је неспремне да осмисле брзе контрамере, па су напади на новог председника често имали призвук хистерије. Са сигурношћу се може предвидети да ће нови отпори уследити, па и директна, систематска саботажа унутар државног апарата.
Прошле недеље преко хиљаду чиновника Стејт Департмента потписало је „дисидентски меморандум“ против декрета о ограничавању имиграције и „подизања зида према свету“Портпарол Беле куће Шон Спајсер је ово коментарисао изјавом да бирократе треба да поднесу оставке ако се не слажу са председником. Став естаблишмента у опроштајном говору колегама сажео је Обамин подсекретар за контролу наоружања Том Кантримен, рекавши им да треба да остану на својим положајима да би „бранили амерички Устав“!
Вашингтон Пост од 31. јануара са задовољством констатује да „расте талас противљења међу службеницима федералног државног апарата који су задужени да спроводе агенду новог председника“. Они се „стално консултују са недавно смењеним политички именованим функционерима из Обаминог доба шта могу да учине да би се супродстављали Трамповим иницијативама, а неки су преко социјалних мрежа почели да анонимно пуштају вести о променама које намеравају да спроведу функционери које је именовао Трамп... Стотине њих похађању радионице о правима и како да испоље грађанску непослушност... Један анонимни службеник је најавио да ће незадовољни бирократи отезати са радом, да ће цурити информације медијима и јачати отпор одлукама са којима се не слажу“. Упитан да ли су такви отпори легитимни, смењени Обамин помоћник државног секретара за демократију и људска права Том Малиновски чак је рекао да јесу „уколико целокупна бирократија осећа да њихов врховни командант представља претњу националној безбедности САД“!
Могућност саботаже извршне власти од стране трајног чиновничког апарата представља већ сада озбиљну претњу Трамповом програму. Проблем илуструје чињеница да федерална бирократија представља монолитни бастион либералног естаблишмента: током предизборне кампање, чак 95% донација запослених у 14 федералних агенција припало је Хилари Клинтон.
Обамина висока функционерка у Министарству одбране Роза Брукс у периоду 2011-2014. чак је наговестила војни удар против Трампове администрације ако то буде једини начин да се он смени: „Трампове прве недеље као председника показују да је он заиста онолико луд колико су сви страховали. Једна могућност за коју бих донедавно рекла да је незамислива у САД јесте војни пуч, или барем одбијање војних првака да извршавају неке наредбе“. („Сви“, претпостављамо, изузев гласача који су га изабрали...) Лидер мањинских демократа у Представничком дому америчког Конгреса Ненси Пелоси је отишла тако далеко да је поменула импичмент. Додатни облик опструкције јесте и процедурално одуговлачење демократа са потврдом именовања чланова Трамповог кабинета: до сада је Сенат потврдио тек 9 њих од 15, што је без преседана. Тиме се вештачки изазива кашњење у конституисању кабинета и сходно томе у нормалном функционисању апарата извршне власти.
Оперативци америчке дубоке државе супродстављени су Трампу а приори. Његово одбацивање економског глобализма и прихватање реализма у спљној политици је у супротности са њиховим интересима израженим у моћи и новцуУ судару са носиоцима старог вашингтонског дуопола, који је већ у току,  снага воље и политичка вештина 45. председника САД биће изложена тесту историјског значаја. Без мелодраме можемо закључити да од исхода зависи будућност европске цивилизације, од Сан Франциска до Владивостока.



Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top