Посматрајући оно што се дешава у филозофији и оно што се под филозофијом данас подразумева, може се стећи утисак да, у ствари, постоје најмање две врсте филозофије или најмање два појма филозофије.
С једне стране налазимо оно што се назива егзистенцијалним или темељним проблемима човека, његовог места у друштву, човека уопште, питања отуђења, и уз то један став и једно мишљење да су ти проблеми уствари фундаментални и да је решавање тих проблема, ако не пресудно за опстанак друштва и човека, а оно у сваком случају веома значајно за остварење онога што треба подразумевати под појмом човека.
С друге стране наилазимо на размишљања која се не баве оваквим питањима и која оваква питања не сматрају предметима озбиљних разговора. Ова друга врста филозофирања бави се проблемима савим различите врсте, проблемима који су, пре свега, везани за људско сазнање и за описивање начина на које се то сазнање стиче.
Међутим, како се ове две врсте филозофије развијају, упадљива је чињеница да међу њима раздор постаје све већи, да, с једне стране, у филозофији која се може условно назвати филозофијом човека наилазимо на све већи одбојни став према припадницима филозофије друге врсте, и да, с друге стране,  међу представницима   филозофије ове друге врсте наилазимо на све већи подсмех према филозофији човека.
Управо овакво стање ствари, које је нашло свој одјек и у нашој филозофији, намеће низ питања која су опет филозофска. Међутим, оно што ми се чини да се може тврдити јесте да се ова питања, наиме, однос два начина филозофирања или два начина мишљења, не могу решавати нити у оквиру једне нити у оквиру друге филозофије. Јер, треба водити рачуна и имати на уму да се у оквиру једне теорије – а можемо се сложити да су обе филозофије или обе врсте филозофије, у ствари, теорије – не могу изрицати судови о самој тој теорији,. Да би се то учинило, потребно је напуштати оквире једног схватања, уколико желимо да то схватање упоређујемо са неким другим схватањем, па ми је она сасвим природно да је неопходно, уколико желимо да ову ситуацију раздора на неки начин објаснимо, ако не и превазиђемо, да решење тога питања тражимо у много ширим оквирима него што су ова постојећа. На који начин се то може постићи, мени, наравно, није познато. Али сам исто тако сигуран да до некакве синтезе не може доћи, због тога што постоји много већа вероватноћа да би та синтеза била пука еклектика.
По мом мишљењу, основни проблем филозофије данас, јесте да се пронађу нови, много шири оквири, али исто тако и прецизнији и егзактнији, у којима би се овај расцеп који постоји између два начина мишљења, два начина  филозофирања, објаснио и решио.


Александар Крон, Одабрани радови 2, Институт за филозофију ФФ у Београду, 2004, стр. 223. (Изворно текст објављен у часопису Гледишта, год. VIII, бр. 6-7, 1967, стр. 381-383).


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top