Непролазна геополитичка важност Балкана увек је далеко превазилазила његову пространост, природне ресурсе, број становника, економску моћ и појединачни политички утицај земаља које му потпуно или већим делом територије припадају.

Констатација да Балкан производи више историје него што може да поднесе проистиче из високог степена геополитичког „магнетизма“, којим привлачи велике силе, а који надмашује његов геополитички капацитет. То проистиче из положаја Балкана као вишедимензионалне евро-азијске споне, због чије контроле се унутар његовог простора формирао „геополитички чвор“ разностраних интересних вектора [20].

Али погрешно би било свести Балкан само на обезљуђено и обездуховљено поприште (арену) сучељавања великих сила. Балкан је суштински више од тога – он је свеколика персонификација интегралности Евроазије. Зато је он важан као симбол хладноратовске победе САД и таласократског Запада те силом стечене привилегије не само да њиме неприкосновено управљају и да га политички-територијално (пре)уреде сходно сопственим униполарним принципима и потребама већ и да помоћу њега деструктивно делују на јединство Евроазије.

Супротно томе, за амбиције опорављене Русије и осталих антиамерички настројених сила у успону Балкан је испит зрелости, тест спремности и угаони камен за успостављање мултиполарности засноване на телурократском геополитичком идентитету и принципу „Евроазија Евроазијцима“.

У геополитичким интересима Запада Балкану је традиционално намењена улога важне карике у ланцу који опасује Русију, спречава је да се пробије из затворености и потиснутости у копнену унутрашњост Евроазије те изађе у „топломорски“ басен Медитерана. Континуитет такве позиције потврђен је и у постмодерном раздобљу: Балкан се налази у зони споја два од три велика простора дуж ободног појаса Евроазије који настављају да блокирају Русију (концепција „велике шаховске табле“ Бжежинског) [21] и представља саставни део интегрисане Европе чија функција проширеног америчког трансатлантског мостобрана на западу Евроазије и даље о(п)стаје [22].

У неоевроазијској мултиполарној концепцији Балкан је подељен између две од четири зоне (пан-области) – Евро-афричке и Пан-евроазијске, тј. између њихова два припадајућа велика простора – Европског и Руско-Евроазијског. Граница је трасирана тако да су Румунија и Бугарска припадале Пан-евроазијској зони (Руско-Евроазијском великом простору), а Србија и остале српске земље Евро-афричкој зони (Европском великом простору). [23] Сходно томе, на први поглед дилема не би требало да постоји нити према америчком (униполарном, евроатлантистичком, таласократском) нити према руском (мултиполарном, евроазијском, телурократском) концепцијском виђењу будућности – српске земље нису (биле) у руском геополитичком ареалу.

Али ситуација се фундаментално променила у односу на време када је неоевроазијство прелиминарно конципирано (Евроазијски покрет 1992. године), а потом и геополитичко-картографски обликовано (2001/2002. године). Рубикон је пређен укључивањем Румуније и Бугарске у НАТО (2004) и ЕУ (2007) као награде за прозападно сврставање током рата против СРЈ 1999. године и после њега. Тако је наведена неоевроазијски пројектована граница између Евро-афричке и Пан-евроазијске зоне (Европског и Руско-Евроазијског великог простора) на Балкану померена на штету руских интереса јер су НАТО и ЕУ избили на западну обали Црног мора.

То је и за крајње спуштен праг толеранције Русије било премного и она, у међувремену већ знатно ојачала, покушава да у „балканској игри“ остане, дипломатско-економски се директније ангажујући посредством де фацто јединог преосталог упоришта – српског. На Западу се то схвата као потврда њихове негативно конотиране предрасуде о Србима као „малим (балканским) Русима“ и „коњовоцима руских козака према топлим морима“, а Србији и српским земљама као „руској предстражи на Балкану“.

Дискутабилно је зашто су према неоевроазијској концепцији само црноморске балканске земље (Румунија и Бугарска) укључене у континенталистички ареал Русије-Евроазије [24], када готово читав Балкан нема таласократски геополитички идентитет (изузимајући Грчку и уско јадранско приобаље). Штавише, међу географима још увек је споран чак и полуострвски карактер простора јужно од осе Трст-Одеса. [25] Србија и српске земље у целини заузимају средишњи део Балкана и због вишевековног принудног потискивања од мора, задржале су доминантан телурократски геополитички идентитет [26].

Сходно томе, било би логично да су их неоевроазијци укључили у Пан-евроазијску пан-област (у велики простор Русије-Евроазије у њеном саставу), а да граница према Евро-афричкој зони (и према Европском великом простору у њеном саставу) буде померена са Старе планине на Купу или Уну. Ако то већ није учињено, трансконтинентални (европско-азијски) и глобални значај Балкана налагао је да се из Русије према њему неизоставно усмери један геополитички вектор секундарног (или чак и примарног) значаја. Али то је изостало, како у теоријско-концепцијском, тако и у практичном смислу. Хоће ли тај вектор доћи тек са гасоводом Јужни ток и да ли ће до тада већ бити пропуштен геополитички тајминг?

Већ се показује да пројектована „осовина пријатељства“ према Немачкој на европском сектору јесте важна, али није довољна за успешно демонтирање америчког трансатлантског мостобрана као предуслова за окончање униполарног и успостављање мултиполарног поретка. Између ње и руског вектора према Блиском Истоку „зјапи“ велика празнина, и то управо у геополитички круцијалном сектору балканско-малоазијског споја (или прекида) Европе и Азије.

Зашто за исходиште недостајућег вектора није подобна Мала Азија, тј. Турска? Она је пространа, многољудна, економски просперитетна и војно моћна регионална сила, те на први поглед испуњава услове за успостављање не само векторске конекције него високо геополитички рангиране „осовине пријатељства“.

Али Турска не задовољава кључне неоевроазијске критеријуме – она је атлантистички оријентисана, „сидро НАТО у источном Медитерану“, вишедеценијски (нео)кенанистички „обуздавач“ и регионални „балансер“ СССР/Русије те експонент САД, који својим неоосманским и пантуркистичким амбицијама посредно доприноси не само америчкој партиципацији дуж обода Евроазије већ и уклињавању у њено средиште. Стога, ако она у будућности не заузме антиамерички став и радикално се не преоријентише ка континенталистичкој геополитици (што је мало очекивано), Дугин јој намењује улогу „жртвеног јагњета“ мултиполарног пројекта на јужној евроазијској директриси. [27]

Иако је „балкански потконтинент“ погоднији за усмеравање недостајућег геополитичког вектора из Москве, у том политичко-географски уситњеном простору тешко је изабрати адекватну земљу за његово исходиште. Румунија и Бугарска, иако Русији важне због партиципације у Црноморском басену те првобитно чак уврштене у Пан-евроазијску зону и њен велики простор Русија-Евроазија, (само)искључене су не само због чланства у НАТО и ЕУ већ и због низа стратешких антируских потеза којима доказују фанатичну евроатлантистичку правоверност.

Грчка је православна, али има таласократски идентитет и вишедеценијску припадност економским, политичким и војним интеграцијама Запада, које јој ни у тренуцима најдубље кризе не дозвољавају да прихвати понуђени спас из истоверне Русије. Словенија, Македонија, Црна Гора и Албанија (чак и у хипотетичким великодржавним габаритима) исувише су мале, нестабилне и увучене у „паукову мрежу“ Запада да би одговарале захтевима неоевроазијске геополитичке концепције.

Суштински се не разликује и изразито римокатоличка прозападна Хрватска иако она има експанзионистичке претензије и индуковане амбиције „мини-хегемона“. Босну и Херцеговину, посматрану целини, унапред дисквалификује протекторат Запада, захваљујући коме се њена унутрашња хетерогеност, подељеност и конфронтираност не окончава логичним распадом.

Према критеријумима неоевроазијске мултиполарне концепције, једина балканска земља која испуњава услове за формирање вектора усмереног из Русије према југозападу јесте Србија. Тако је види и Дугин, челна личност неоевроазијског погледа на свет: „Геополитичка перспектива Срба је изричито проруског, евроазијског карактера. Србија се преко верског и етничког чиниоца директно прикључује Русији и представља њен геополитички продужетак на југу Европе.

Судбина Срба и судбина Руса је на геополитичком нивоу једна иста судбина. Зато је Србима, да би се вратили извориштима своје европске мисије, неопходно да се окрену Истоку, Евроазији, да схвате смисао и циљеве руске геополитике.“ [28] Дакле, на српско сагласје са неоевроазијством упућују чињенице:

• Србија има централни положај на Балкану и заузима простор где се укрштају главни комуникацијски и стратегијски правци;
• Њено кључно својство је континенталистичко, не само зато што не излази на море већ и због традиционалног телурократског геополитичког идентитета, чији је планетарни симбол Русија;
• У сакрално-географском смислу Срби су, као и Руси, евроазијски народ Шуме и Степе, а не Обале и Мора;
• Аналогно Русима, и Срби не припадају Западној, већ Православној цивилизацији [29];
• У српском народу мало је колективне амерофилије, англофилије, франкофилије, германофилије… (штавише, због историјских искустава, има елемената вестернофобије), упркос пропаганди и залагању на Западу интелектуално-политички „препариране“ елите, али је зато широко заступљена и дубоко укорењена русофилија, која некада достиже ирационалне размере (став о безусловној љубави и заштитничкој улози „мајчице Русије“);
• Због трагичних искустава ратног разби-распада Југославије и ангажмана на страни српских супарника, међу Србима је веома распрострањен антиамериканизам, кога неоевроазијци потенцирају као кључни интегративни мотив на мега-континенту Евроазији;
• На Балкану једино српски народ има негативан став према атлантизму – већински отпор прикључењу НАТО никада није долазио у питање, а према ЕУ све више долази до изражаја [30];
• Будући да је постхладноратовски таласократски униполарни глобализам на размеђу 20. и 21. века донео српском чиниоцу на Балкану свеколику пропаст, логично је да у опредељењу за мултиполарни поредак Срби виде не само једну геополитичку опцију већ и рационалну шансу за национални спас и препород.

Србија, иако је кључна земља за хипотетичко балканско исходиште руског вектора, ипак нема довољне просторне, ресурсне, демографске, инфраструктурне, економске и друге капацитете да би била функционално упоришта неоевроазијства, одиграла улогу у реактивној фази (контрастратегији) против америчког трансатлантског утицаја у Европи и постала ослонац мултиполаризма у настајању.

Али, упркос свих популационо-територијалних губитака, још увек важе Цвијићеве констатације изречене пре више од једног века: „…ми смо истина врло мала држава али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише са много већом целином, но што је њена територија. Од Србије могу да пођу највеће територијалне трансформације.“ [31]

Сходно томе, ако жели да се „врати на Балкан“, Русија би краткорочно, тј. у почетним корацима заснивања балканског вектора, интегрално са Србијом требало да рачуна и на Републику Српску. Заједно су много поузданији и трајнији ослонац, за чије би креирање, опстанак и геополитичку „мисију“ била потребна много директнија политичко-дипломатска, медијска, културна, образовно-научна и економска руска подршка. Русија средњорочно не би требало да оклева са просторним дефинисањем и постепеним успостављањем своје интересне сфере у постјугословенском простору (Србија, БЈР Македонија, Црна Гора, Република Српска са већим делом Федерације БиХ, некадашња Република Српска Крајина) те њеним разграничењем са немачком зоном утицаја (Словенија, већи део Хрватске са приступом Јадрану). [32]

Стабилну руску (неоевроазијску) конекцију дугорочно на Балкану могу да гарантују само целовите српске земље у својим историјско-географским габаритима и организоване у јединствену српску државну (или државолику, супрадржавну) политичко-територијалну јединицу. На томе би Русија требало истрајно да ради, не само због стабилног исходишта неоевроазијског вектора и остварења сопственог „државног разлога“ већ ради „виших циљева“ – смене униполарног мултиполарним геополитичким поретком.

Таласократски Запад под америчким вођством чини и чиниће све да онемогући успостављање руско-српског вектора. Румунија и Бугарска у име НАТО и ЕУ већ представљају „санитарни кордон“. Њему је намењена баражна улога за руски „повратак на Балкан“, која се манифестује од опструкције изградње нафтовода Констанца-Панчево-Трст и гасовода Јужни ток, до војно-стратегијског позиционирања НАТО-база и система ПРО.

Стога је један од приоритетних задатака Русије на југозападном правцу да Румунију и Бугарску ишчупа из западне интересне сфере и врати у своју. Такође, Русија би српским земљама, као свом неоевроазијски профилисаном партнеру, требало да помогне да надјачају неокенанистичке постјугословенске „обуздаваче“ и „балансере“ [33] и да изађу из наметнуте клопке тзв. балканског Израела, ослобађајући их притиска од инструментализовано агресивних и непријатељски настројених суседа.

Ако српске земље постану руски и неоевроазијски „фаворит“ на Балкану, ко ће онда да буде „жртвено јагње“ процеса преобликовања униполарног у мултиполарни поредак? Постоје три кандидата – они који најдоследније заступају атлантистичке интересе на Балкану а надокнаду за тај ангажман добијају на штету српског међународног положаја, територија, етно-демографских потенцијала, културно-цивилизацијског идентитета, економске моћи…

Хрватска је римокатоличка земља, синоним Запада на Балкану, чланица НАТО и ЕУ, оријентисана не толико проамерички колико прогерамански (посредник за приступ Јадрану). Управо та чињеница, а у контексту за неоевроазијски пројекат мултиполаризма фундаментално важне руско-немачке „осовине пријатељства“ – може да спасе Хрватску. Фаворит за судбину „жртвеног јагњета“ требало би да остане Албанија и читав албански/арбанашки чинилац. Ради се о очигледном балканском штићенику и експоненту САД, које директно политички, економски, војно и пропагандно помажу његов великодржавни пројекат.

Муслиманска верско-цивилизацијска припадност већине Албанаца не би требало ремети стратегијске односе Русије и исламског света јер је руски вектор усмерен ка Ирану, а не према Турској, са којом албански чинилац има директније односе (штавише, Турска је већ апострофирана као „жртвено јагње“ на јужном правцу изградње неоевроазијског пројекта мултиполаризма). Слична улога „жртвеног јагњета“ могла би да се прошири и на муслимански чинилац у Федерацији БиХ и рашко-полимском делу Србије.


Уместо закључка

Територијално и демографски мале земље, нарочито оне чији је геополитички положај традиционално деликатан, принуђене су да непрестано и пажљиво прате не само практичне потезе великих сила већ и њихове дискретне или јавно прокламоване планове јер се они пројектују на регионе где се те мале земље налазе. То није само питање њиховог бољег или лошијег политичког, културног, привредног, саобраћајног, трговинског, војног и другог позиционирања већ често и питање опстанка.

Срби и српске земље платили су и плаћају високу цену запостављања обавезе да прате геополитичке концепције великих сила, припремне активности за њихову конкретизацију, фазни ток, преломне моменте и епилог у остваривању „на глобалном терену“, те могуће и стварне последице по националне и државне интересе. А те концепције често и нису под велом конспиративности. Напротив.

Обично се обзнањују у виду предавања, расправа, научних радова и књига, у ауторству појединаца или тимова стручњака који чине интелектуалну логистику правих креатора (пре)уређења света. Циљ те „транспарентности“ је да се покаже надмоћ, изврши „препарирање“ јавности и унапред обесмисли свака помисао на отпор. Нису ли се тако сугестивно припремали тријумф атлантизма, успостављање униполарног геополитичког система, па и разби-распад Југославије на штету српских интереса? Из непрепознавања шта се припрема и догађа не може да проистекне адекватна превентива нити реакција.

Руско неоевроазијство је свеобухватан поглед на свет, који се дијаметрално разликује од готово планетарно одомаћеног (наметнутог) и сврсисходним стереотипима прожетог вестернизма. Иако подразумева другачије поимање географских, историјских, етнографских, културно-цивилизацијских, идеолошко-политичких и економских феномена и процеса, кључно поље где оно нуди алтернативу јесте геополитика.

После готово петовековне доминације таласократских, атлантских, трговачких сила, која је врхунац достигла у другој половини 20. века, када је Евроазијом и Планетом у целини први пут у историји доминирала једна сила изван Евроазије, неоевроазијска геополитичка концепција поставља темељ из кога може да настане епохални обрт.

Уместо једне, глобалне Империје и њене разобручене хегемоније којој су подређене тако моћне силе као што су Кина, Русија, Индија, Јапан, Бразил, Европска унија, исламски блок и све остале земље света, геополитички поредак би се преобликовао у уравнотеженији, стабилнији и реалнији – мултиполарни. Али којој од четири меридијански издужене пан-области, тј. којем од бројних великих простора ће конкретна земља припадати није само питање картографски визуелизованог геополитичког схематизма већ политичке, етно-демографске, културне, економске, војне и друге перспективе у времену које долази.

То се у првом реду односи на народе, њихове националне просторе и државе смештене на контакту пан-области, односно њихових великих простора. Управо у таквој позицији налазе се Србија и српске земље у целини. Српски чинилац је логично исходиште неоевроазијског геополитичког вектора, који би Русија логично требало да оријентише према Балкану. Без руско-српске „конекције“ нема истинског „повратка Русије на Балкан“, а без „повратка Русије на Балкан“ немогуће је истискивање евроатлантизма из Европе, тј. неостварива је смена униполарног и устоличење мултиполарног поретка.


_____________________

[20] Миломир Степић, У вртлогу балканизације, ЈП Службени лист СРЈ; Институт за геополитичке студије, Београд, 2001. стр. 100.
[21] З. Бжежински, Велика шаховска табла. (Видети карту на стр. 37)
[22] Збигњев Бжежински, Друга шанса Америке: три председника и криза америчке суперсиле, Службени гласник; Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд, 2009, стр. 108.
[23] Видети: Евразийский взгляд – основные принципы доктринальной евразийской платфомы, Арктогея центр, Москва, 2001, стр. 44, 46 и Евразийская теория в картах, 2002. (хттп://геополитица.ру/Мапс/3, 4/)
[24] Према мултиполарној варијанти из 2001. године чак је и читав Балкан изван Евроазијске, тј. налази се у Евро-афричкој зони (пан-области)! Видети: Евразийский взгляд – основные принципы доктринальной евразийской платфомы, стр. 44.
[25] Миломир Степић, „Западни Балкан: пример географског распојмљивања и геополитичког манипулисања“, Национални интерес, год. ВИИИ, вол. 15, бр. 3/2012, Институт за политичке студије, Београд, 2012, стр. 14-15.
[26] Миломир Степић, „О српском геополитичком идентитету“, Српска политичка мисао, год. XИX, вол. 36, бр. 2/2012, Институт за политичке студије, Београд, 2012, стр. 24.
[27] А. Дугин, Геополитика постмодерне, стр 214.
[28] Александар Дугин, Основи геополитике, књига 1, стр. 394.
[29] Савремени теоретичари цивилизација, међу њима и С. Хантингтон, сматрају да не постоји интегрална Европска цивилизација, већ је кроз средиште Европе трасирана апроксимативна граница Православне (Византијске) и Западне цивилизације. Видети Мар 1.3 „Тхе Wорлд оф Цивилизатионс: Пост-1990“ у: Самуел П. Хунтингтон, Тхе Цласх оф Цивилизатионс анд тхе Ремакинг оф Wорлд Ордер, Симон & Сцхустер, Неw Yорк, 1996, рр. 26-27.
[30] Видети опадајући тренд опредељења становништва Србије за улазак у ЕУ (табела 1) у: Слободан Антонић, „О ’дебриселизцији‘ бирача: евроскептицизам у јавном мнењу Србије“, Национални интерес, год. ИX, вол. 16, бр. 1/2013, Институт за политичке студије, Београд, 2013, стр. 85.
[31] Јован Цвијић, „О националном раду“ (говор одржан у Колу српских сестара 18. фебруара 1907. године), Говори и чланци, Сабрана дела, књига 3 (том И), САНУ; Књижевне новине; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987, стр. 66.
[32] Дугинова идеја тзв. Велике Источне Европе као „копче“ између Русије-Евроазије и хипотетичке континенталистички настројене Европе, тј. као простора кондоминијумског прожимања руских и немачких интереса без њиховог јасног разграничења – није сврсисходна (иако је инспирисана жељом да се избегне руско-немачка конфронтација). Она би обухватала државе између граница Русије и Немачке, и читав Балкан. Видети у: Александр Гельевич Дугин, Геополитика, Академический Проект; Гаудеамус, Москва, 2011, стр. 478.
[33] Видети поглавље „Континуитет: постјугословенско неокенанистичко обуздавање и балансирање“ у: Миломир Степић, „Српске земље у балканској апликацији стратегије обуздавања: југословенска и постјугословенска формула“, Разбијање Југославије (Живојин Ђурић, Милош Кнежевић, Милан Јовановић, ур.), Институт за политичке студије, Београд, 2012, стр. 271-280.


Литература

Антонић, Слободан (2013), „О ’дебриселизцији‘ бирача: евроскептицизам у јавном мнењу Србије“, Национални интерес, год. ИX, вол. 16, бр. 1/2013, Институт за политичке студије, Београд.
Брзезински, Збигнеw (1997), „А Геостратегy фор Еурасиа“, Фореигн Аффаирс, Вол. 76, № 5, Септембер/Оцтобер 1997, Цоунцил он Фореигн Релатионс Инц, Неw Yорк.
Бжежински, Збигњев (2001), Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица; Романов, Бања Лука.
Бжежински, Збигњев (2009), Друга шанса Америке: три председника и криза америчке суперсиле, Службени гласник; Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд.
Дугин, Александар (2004), Основи геополитике, књига 1, Екопрес, Зрењанин.
Дугин, Александар (2004), Основи геополитике, књига 2, Екопрес, Зрењанин.
Дугин, Александр Гельевич (2004), Проект „Евразия“, ЭКСМО, Яуза. (www.евразиа.орг)
Дугин, Александар (2009), Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица „Росић“; ИКП „Никола Пашић“, Београд.
Дугин, Александр Гельевич (2011), Геополитика, Академический Проект; Гаудеамус, Москва.
Мацкиндер, Халфорд Јохн (1996), „Тхе Роунд Wорлд анд тхе Wиннинг оф тхе Пеаце“, Демоцратиц Идеалс анд Релитy, Натионал Дефенсе Университy Пресс, Wасхингтон, ДЦ. (електронско издање). (Оригинално издање: Фореигн Аффаирс, Јулy 1943, Цоунцил он Фореигн Релатионс, Инц., Неw Yорк).
Савицкий, Петр Николаевич (1921), „Континент-океан (Россия и мировой рынок)“. (www.ихтик.либ.ру)
Савицкий, Петр Николаевич (1925), „Евразийство“, Евразийский временник, Кн. 4. Берлин. (www.гумилевица.кулицхки.нет)
Савицкий, Петр Николаевич (1997), Континент Евразия, Аграф, Москва.
Степић, Миломир (2001), У вртлогу балканизације, ЈП Службени лист СРЈ; Институт за геополитичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2008), „Србија у евроазијској и неоевроазијској концепцији – упоредна геополитичка анализа“, Русија и Балкан – питање сарадње и безбедности, Институт за политичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2012), „Српске земље у балканској апликацији стратегије обуздавања: југословенска и постјугословенска формула“, Разбијање Југославије (Живојин Ђурић, Милош Кнежевић, Милан Јовановић, ур.), Институт за политичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2012), „О српском геополитичком идентитету“, Српска политичка мисао, год. XИX, вол. 36, бр. 2/2012, Институт за политичке студије, Београд.
Степић, Миломир (2012), „Западни Балкан: пример географског распојмљивања и геополитичког манипулисања“, Национални интерес, год. ВИИИ, вол. 15, бр. 3/2012, Институт за политичке студије, Београд.
Степич, Миломир (2012), „Расширение НАТО и геополитическое положение Сербии“, Геополитика и международные отношения, (Дугин А. Г., ред.), Кафедра Социологии Международных Отношений Социологического факулътета МГУ им. М. В. Ломоносова; Евразийское Движение, Москва.
Степић, Миломир (2013), Геополитике неоевроазијства – позиција српских земаља, Институт за политичке студије, Београд.
Суботић, Милан (2004), Пут Русије – евроазијско становиште, Плато, Београд.
Хунтингтон, Самуел П. (1996), Тхе Цласх оф Цивилизатионс анд тхе Ремакинг оф Wорлд Ордер, Симон & Сцхустер, Неw Yорк.
Цвијић, Јован (1987), „О националном раду“ (говор одржан у Колу српских сестара 18. фебруара 1907. године), Говори и чланци, Сабрана дела, књига 3 (том И), САНУ; Књижевне новине; Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

* * * (2001), Евразийский взгляд – основные принципы доктринальной евразийской платфомы, Арктогея центр, Москва.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top