Шта је за НАТО геополитика и каква је тренутна сврха овог војног савеза? Да истражимо и геополитички контекст у којем је НАТО основан, а касније ћемо анализирати његову савремену позицију. Иако је НАТО основан 1949. године, његова теоријска позадина је знатно старија. Геније који је први измислио концепт „НАТО” био је британски географ Сер Халфорд Макиндер, родоначелник модерне геополитике.

Макиндер је стварао почетком 20. века и предвидио да би Хартленду (Русији) могла да се супростави само комбинација западноевропских и северноамеричких снага. Макиндер је такође прогнозирао да ће Сједињене државе и Русија бити најмоћније државе у 20. и 21. веку.

Главна геополитичка последица Другог светског рата била је појава две суперсиле: САД (поморска сила) и СССР (копнена сила). Током рата, амерички државници вођени реалполитиком прижељкивали су да Немачка и СССР што више једно ослаби друго, тако да ниједна од те две силе не може остварити значајан утицај на територији Евроазије.

Међутим, Москва је успела да одбије и коначно сломи инвазију нациста. У том процесу, Совјетски савез је стекао контролу над Источном Европом и учврсти своју власт над Хартлендом. Када је рат завршен, Вашингтон је схватио да совјетска власт није била за потцењивање, јер је СССР показао висок степен отпора. Дакле, Совјетски савез је био једина сила која је задржала способност да се супротстави америчкој моћи.

Џорџ Кенан, саветник владе Сједињених држава, дипломата, политиколог и историчар (био је и амерички амбасадор у Југославији, 1961-1963) је предлагао да се успостави санитарни кордон око Совјетског савеза и његових сателита, тако да моћ Москве не може да продре дубље у Европу. Стратегија САД такође је под утицајем идеја које је изложио професор Николас Спајкман. Спајкман је сматрао да се Хартланд може држати под контролом само уколико поморске силе (Британија и Америка) буду успешне у контроли Евроазије и Римланда (Западна Европа и Блиски исток).

Због тога су амерички званичници били активни у томе да Сједињене државе стекну велики број савезника који се налазе у евроазијском Римланду, како би могли да опколе Совјетски савез. Ти савезници су били од суштинске важности за стратегију Вашингтона током Хладног рата. На Далеком Истоку, то су били Јапан, Јужна Кореја и Тајланд.. На Блиском истоку, била је Саудијска Арабија, Иран (пре Исламске револуције) и Израел. У Европи су биле Француска, Западна Немачка и Велика Британија.

Вашингтон је финансирао формирање војних и економских савеза како би они могли да опколе Совјетски савез, огромну копнену територију. Удружења земаља Југоисточне Азије, британски утицај на стварање Багдадског пакта и северноатлантски савез су створени са том намером. Најчвршћи од свих савеза био је, као и данас, НАТО, јер је обухватао већи део земаља Западне Европе, али и Турску, вишевековне руске противнике. Поред тога, НАТО повеља садржи клаузулу о међусобној одбрани, према којој се напад на једног члана сматра нападом на све.

Сједињене државе остављају дубок траг на планети Земљи. Америка чини нешто мање од пет процената светског становништва а по званичним подацима из 2015. године које је објавила U.S. Energy Information Administration, она троши укупно 7,08 милијарди барела нафтних деривата, у просеку око 19,4 милиона барела дневно, три пута више од Русије, која троши између 6-7 милиона барела дневно. Буџет Пентагона једнак је војним трошковима девет од десет држава које се налазе на списку оних које највише издвајају за војску и одбрану. То у светској историји до сада није забележено.

Широм света, од Европе до Азије америчка демократија не ужива никакво поштовање а ипак је сви прихватају. На рачун Сједињених држава и њених влада и политике су упућене многе међунеродне критике и саркастичне примедбе. Сједињене државе са лакоћом одбацују све критике и притужбе и још се на њих и не обазиру.

Убрзо након стварања НАТО пакта, Совјетски савез ствара еквивалентану организацију: Варшавски пакт, који инкорпорира совјетске сателите Источне Европе. Током Хладног рата, постојање оба савеза и поседовање нуклеарног оружја у Москви и Вашингтону доводе до војне напетости у Европи, епицентар хладног рата, који је био замрзнут деценијама.

Обе стране су се плашиле последица рата у Европи и због тога је Хладни рат у том делу света био познат по борби суптилнијим средствима као што су шпијунажа, обавештајне и контраобавештајне операције. Ипак, то не значи да је исти начин примењиван на остатак света. Борбе су се водиле и на другим местима, на пример у Африци, Југоисточној Азији, Блиском истоку, па чак и Латинској Америци.

Деценијама касније, при крају Хладног рата, Совјетски савез је пристао на уједињење Немачке. У замену, Кремљу је дато обећање да се НАТО неће даље ширити на исток. Распадом Источног блока, распадом Варшавског пакта и распадом Совјетског савеза међу геополитичарима је почело да преовлађује мишљење да ће НАТО престати да постоји, пошто је НАТО настао из страха од СССР.

До тада, чланице НАТО биле су Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал, Велика Британија, Сједињене државе, Грчка, Турска, Немачка и Шпанија. Деценијама од распада Совјетског савеза, далеко од тога да је распуштен, НАТО је проширен и сада укључује и друге источноевропске државе (укључујући већину бивших чланица Варшавског пакта): Чешка република, Мађарска, Пољска, Бугарска, Румунија, Словачка, Словенија, Албанија и Хрватска. Естонија, Летонија и Литванија, некадашње совјетске републике, су такође прихваћене као пуноправни чланови.

Током 90. тих година прошлог века, Русија је утонула у потпуни хаос. Њена привреда и финансије су биле у рушевинама, рат у Чеченији је био фактор нестабилности и национално вођство у земљи је било далеко од надлежности у спољнополитичким питањима. Као последица тих околности, велики део руске геополитичке моћи је нестао.

Године 1999., НАТО је чак спровео нелегалну ваздушну кампању против Југославије, једног од лојалнијих савезника Русије. Не сме се заборавити да је, од 2001. Авганистан окупирана од стране НАТО снага.

Крајњи циљ постхладноратовског ширења НАТО је да заврши војно опкољавање Русије, тако да остане изолована и опкољена све док не престане да буде функционална држава. Разлог за то је што је Русија једина земља чији је стратешки војни арсенал способан да уништи Сједињене државе. Осим тога, Русија има највећи територијални простор, поседује огромне резерве кључних природних ресурса (као што су нафта, гас, угаљ, уранијум, свежу воду, гвожђе, алуминијум, злато, дрво и тако даље).

Неки амерички и НАТО стратези су чак и разматрали могућност о проширењу НАТО, тако, да један од кандидата буде и Русија. Брзо су променили мишљење и почињу да се залажу за потпуно разарање Русије. Пре свега економски и финансијски.

Након грузијске Ружичасте револуције и украјинске Наранџасте револуције, бивше совјетске републике показују да је чланство у НАТО један од приоритета њихових нових прозападних влада. Ови догађаји су освестили Москву, то је био упад у њену традиционалну сферу утицаја.
НАТО је сувише растегнут. Са стратешког становишта, територије појединих чланица НАТО једноставно се не могу војно бранити у случају рата. Сједињене државе не поседују значајне војне објекте у Источној Европи које се могу упоредити са копненим базама у Шпанији и Немачкој, ваздухопловним у Турској и Немачкој, морнаричким у Италији и Великој Британији. Халфорд Макиндер је објаснио да је Источна Европа стратешки од велике важности, јер једино преко Источне Европе Запад може да покрене инвазију на Хартленд.

Постоје и политичка неслагања међу чланицама НАТО, посебно између англо-америчке осовине и француско-немачке Антанте. Париз и Берлин нису подржали, а нису ни учествовали у НАТО инвазији на Ирак. Француска и Немачка тада, једноставно, нису могле да буду непријатељи Русије. То се у међувремену променило. Али, Немачка зависи од Русије због снабдевања енергентима и, што је можда још важније, Берлин не жели да испашта због могућег новог Хладног рата између Русије и Америке.

Несугласице унутар алијансе и даље постоје, јер нити су Французи, нити Немци спремни да непотребно ескалирају тензије са Москвом. Чак више није ни тајна да је долазило до тајних преговора између Немаца и Руса у вези са евентуалним безбедносним разумевањем између њих. Важан политички нуспродукт проширења НАТО је ближа сарадња између Кине и Русије.

Осим тога, Русија је и даље велика сила. Алијанса ће морати да се суочи са моћним и силним противником. Садашње руско вођство следи националне интересе земље. Увек треба имати у виду да је Кремљ показао своју моћ при одбрани Јужне Осетије од Грузије у офанзиви која је трајала пет дана. Вашингтон и Лондон тада нису могли да реагују, иако Тбилиси жели да уђе у НАТО, а Британци и Американци нису пружили војну заштиту свом савезнику. Русија је послала јасну поруку која је у великој мери одјекнула простором бившег Совјетског Савеза али и у западним престоницама: од сада, ко нападне интересе Москве неће проћи некажњено, свако приближавање НАТО ка Русији биће спречено.

Москва је, поред свега овога, развила и учврстила сарадњу са државама које Американци сматрају непријатељским. Руска иницијатива је појачала везу са Венецуелом, Кубом, Ираном и Сиријом, а створен је и савез БРИКС.

Ипак, важно је истаћи да НАТО (пре свега, Велика Британија и Сједињене државе) и даље занемарује раније уговоре, договоре и руске интересе инсистирајући на проширењу и ради на успостављању комплекса ракетне одбране на истоку, а то су потези који би лако могли изазвати висок степен геополитичке и војне напетости, можда чак и све интезивнији и агресивнији нови Хладни рат са Русијом.

Али, Кремљ је успео да поврати снагу и подигне Русију. Пре свега, Москва снабдева енергентима европске земље. Русија може да искористи овај аргумент у преговорима са европским државама. Поред тога постоји Организација за колективну безбедност и сарадњу при којој делују заједничке снаге за брзо реаговање. Потребно је имати у виду и садашња дешавања – активна и снажна одбрамбена политика Руса у Украјини и учествовање руских војних снага на територији Сирије.

Данас није сасвим јасно да ли је у овом тренутку Вашингтон способан да политички, технички или војно заштити чланице НАТО из Источне Европе. НАТО покрива велику област у Европи, али постоје и унутрашње несугласице у НАТО пакту, што је препрека и може бити штетно за деловање НАТО у будућности.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top