„Што ужа­сни­ји свет по­ста­је,
то умет­ност по­ста­је ап­стракт­ни­ја”
Паул Кле


Живимо у епохи потпуне техничке корумпираности човека. Хероји и уметници срозани су у техничаре и „беле оковратнике”, а до­ми­нира мо­дел им­пе­ри­ја­ли­стич­ког из­во­за аме­рич­ке ви­зу­ел­не кул­ту­ре, гла­му­ра, еро­ти­ке и три­ви­јал­но­сти. Али сувише су пожурили они који су прогласили крај слике: што су мање шансе за сликарство, оно више успева. „Историја сликарства је историја његових криза.” Неће нестати стари људски нагон за светим, за Богом, а сликарство и уметност су вековима повезани са сакралним


Гин­тер Ан­дерс, еми­грант из Хи­тле­ро­ве Не­мач­ке, нај­ве­ћи део свог ин­те­лек­ту­ал­ног ра­да по­све­тио је ис­тра­жи­ва­њи­ма суд­би­не чо­ве­ка у до­ба то­та­ли­та­р­ног тех­ни­ци­зма. Док се Вал­тер Бе­ња­мин про­сла­вио сту­ди­јом Умет­нич­ко де­ло у ве­ку сво­је тех­нич­ке ре­про­дук­ци­је, Ан­дерс је у књи­зи За­ста­ре­лост чо­ве­ка те­ма­ти­ку са­свим не­за­ви­сно од Франк­фурт­ске шко­ле про­ши­рио на пи­та­ње чо­ве­ка  у до­ба тех­нич­ке ре­про­дук­ци­је. Де­ла не­мач­ке ин­те­лек­ту­ал­не сце­не из­ме­ђу свет­ских ра­то­ва и за вре­ме Дру­гог, по­пут чу­ве­не Про­па­сти За­па­да Освал­да Шпен­гле­ра или Ми­та 20. ве­ка Ал­фре­да Ро­зен­бер­га, књи­ге ко­ја про­ши­ру­је Шпен­гле­ро­ве иде­је и ко­ја је крај­ње ре­ле­вант­на за ли­ков­ну умет­ност, да­нас су ак­ту­ел­на на нео­би­чан на­чин ако има­мо у ви­ду да се у аме­рич­кој со­ци­о­ло­ги­ји и дру­штве­ној те­о­ри­ји про­из­во­ди и ци­ље­ви ви­со­ко тех­ни­ци­зи­ра­ног дру­штва раз­ма­тра­ју као тзв. friendly fascism (при­ја­тељ­ски фа­ши­зам). По­сто­је ми­шље­ња да су не­га­тив­не уто­пи­је, по­пут пророч­ке књи­ге „1984” Џор­џа Ор­ве­ла, пот­пу­но де­пла­си­ра­не и на­ив­не спрам све­та ко­ји се ор­га­ни­зу­је и при­пре­ма, спрам моћи и суп­тил­ности кон­тро­ле ума, све­сти, осе­ћа­ња и дру­штва ка­кви се са­да раз­ви­ја­ју. (Орвелова књига, чи­је се по­се­до­ва­ње у Со­вјет­ском Са­ве­зу у Ста­љи­но­во вре­ме ка­жња­ва­ло смрт­ном ка­зном, у ства­ри се од­но­си на за­пад­на дру­штва, ма­да је Ор­вел био от­пад­ник од ко­му­ни­зма.)

На­кон што је Маркс ра­зо­рио тра­ди­ци­о­нал­ни друштве­ни по­ре­дак и по­ро­ди­цу, Фројд ум чо­ве­ка, Ајн­штајн до­крај­чио ге­о­цен­три­зам ко­смич­ког људ­ског са­мо­по­у­зда­ња, па свет и про­стор по­ста­ју ре­ла­тив­ни, на­кон што је Опен­хај­мер раз­био атом, за ко­ји се ве­ко­ви­ма ве­ро­ва­ло да је по­след­њи не­де­љи­ви те­мељ, ослон­ац све­та, на­кон што је Иља При­го­рин по­ста­вио те­о­ри­ју ха­о­са као прин­цип све­та, ма­те­ма­тич­ки до­ка­зав­ши ста­ро ма­сон­ско ге­сло „Из ха­о­са ред”, са­да већ ано­ним­ни тех­ни­ча­ри (чак не ве­ли­ки на­уч­ни­ци) при­сту­па­ју раз­би­ја­њу ге­на и ДНК, осно­ве људ­ског и пла­не­тар­ног жи­во­та. Са­свим је ја­сно да у вр­лом но­вом све­ту ко­ји се при­пре­ма не­ма ме­ста не са­мо за чо­ве­ка већ ни за жи­ви свет.

Нај­ре­ал­ни­је, ма­да оп­ти­ми­стич­ко ви­ђе­ње тог уси­ље­ног мар­ша хе­ге­лов­ског ап­со­лут­ног ду­ха исто­ри­је од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји, од им­пе­ри­ја ста­рих ци­ви­ли­за­ци­ја ка сте­лар­ним им­пе­ри­ја­ма ко­смич­ке бу­дућ­но­сти (ка­ко ви­ди­мо са­да, сто­ти­нак го­ди­на од изу­ма бра­ће Рајт, оства­ру­је се јед­но по јед­но пред­ви­ђа­ње Ци­ол­ков­ског о осва­ја­њу ко­смо­са), дао је отац Пјер Те­јар де Шар­ден. Кр­стал­ни ум овог све­ште­ни­ка, ан­тро­по­ло­га, на­уч­ни­ка и те­о­ло­га, ви­део је на­шу пла­не­ту као је­дан гран­ди­о­зни умре­же­ни и пре­мре­же­ни ор­га­ни­зам и ор­га­нон, те­ло са сво­јом џи­нов­ском електронском во­љом и пул­са­ци­јом. У ње­го­вој те­о­зоф­ској ви­зи­ји пла­не­те-ком­пју­те­ра та­ко­ђе не­ма ме­ста за чо­ве­ка, као у го­то­во свим но­ви­јим пред­ви­ђа­њи­ма да­ље бу­дућ­но­сти. За­то што сре­ћа ис­па­ра­ва из све­та бу­дућ­но­сти, ни у јед­ном SF фил­му не мо­же се ви­де­ти до­бар ру­чак или би­бли­о­те­ка. Већ је у су­ко­бу ре­жи­ма Са­да­ма Ху­се­и­на и САД по­ста­ло ја­сно да ће се ра­то­ви бу­дућ­но­сти во­ди­ти за ком­пју­те­ри­ма, а мо­жда и са ком­пју­те­ром.

Сто­га, мо­жда би пи­та­ње бу­дућ­но­сти сли­кар­ства у 21. ве­ку, пи­та­ње ње­го­вог не­стан­ка, тре­ба­ло на са­мом по­чет­ку да пре­фор­му­ли­ше­мо у пи­та­ње бу­дућ­но­сти жи­вог све­та на Зе­мљи, смр­ти ко­ја за­хва­та нај­ве­ћи део би­ља­ка, жи­во­ти­ња, и то не са­мо ди­вљих, питање не­стан­ка пла­не­тар­ног ор­ган­ског си­сте­ма кли­ме, од­но­са во­де, тла и жи­ве ма­те­ри­је, оства­ре­ња па­кла ко­ји је по не­ки­ма про­ре­као Јо­ван Кр­сти­тељ: „Има­ће­те хра­не у из­о­би­љу, али ни­ко не­ће хте­ти да је је­де.” Да­кле, да пи­та­ње бу­дућ­но­сти умет­но­сти пре­фор­му­ли­ше­мо у пи­та­ње бу­дућ­но­сти са­мог чо­ве­ка.

Из пер­спек­ти­ве те упи­та­но­сти са­свим је не­ва­жно што су кра­јем 20. ве­ка сли­кар­ски и ва­јар­ски ра­до­ви кла­сич­ног ти­па, по ак­ту­ел­ној теор­и­ји и кри­ти­ци, по­ста­ли не­ка вр­ста ки­ча, ре­ликт ста­рих, пре­ва­зи­ђе­них мо­де­ла ствар­но­сти. Ле­о­нид Шеј­ка је још кра­јем ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка при­ме­тио да је сли­кар­ство ком­плекс вред­но­сти ко­јем пре­ти за­бо­рав, као што се Јо­зеф Бојс, на тра­гу Мар­се­ла Ди­ша­на, на­дао да у будћно­сти умет­ник ни­кад ви­ше не­ће узе­ти чет­ки­цу у ру­ке. Да­на­шњи об­ли­ци умет­но­сти – ани­хи­ла­то­ри шта­фе­лај­ног сли­кар­ства, по­пут пост­кон­цеп­ту­ал­не умет­но­сти, ен­ви­рон­мен­та, пер­фор­ман­са, теле­сне умет­но­сти, mail-ар­та, ви­деа, ком­пју­тер­ске и вир­ту­ел­не умет­но­сти, да­кле сви об­ли­ци по­ста­ван­гар­ди, ко­ји осва­ја­ју но­ва тех­нич­ка из­ра­жај­на сред­ства и но­ве ме­ди­је, ула­зе­ћи по­ла­ко у хо­ло­граф­ску и у сло­бод­ном про­сто­ру тро­ди­мен­зи­о­нал­но ге­не­ри­са­ну сли­ку, у ла­сер­ску и (ка­ко нас ин­фор­ми­шу те­ма­ти во­де­ћих аме­рич­ких умет­нич­ких ча­со­пи­са, по­пут Art News) на­ја­ву ко­ри­шће­ња ге­не­ти­ке у умет­нич­ке свр­хе – са­мо су ма­ње или ви­ше па­те­тич­ни од­ра­зи оства­ре­ња све­та то­тал­не тех­нич­ке ко­рум­пи­ра­но­сти чо­ве­ка, у ко­јем, по Шпен­гле­ру, хе­ро­ји и умет­ни­ци бу­дућ­но­сти по­ста­ју тех­ни­ча­ри и бе­ли око­врат­ни­ци.

Ка­кво је за­и­ста ме­сто сли­кар­ства у том све­ту?

Раз­мо­три­мо нај­пре до­са­да­шње усло­ве раз­во­ја сли­кар­ства, да би­смо има­ли ви­ше оп­ци­ја за про­ми­шља­ње. По­ста­ви­мо, да­кле, пи­та­ње: да ли је сли­кар­ство у кри­зи?  По те­о­ре­ти­ча­ри­ма пост­мо­дер­не, а у пи­та­њу је и да­ље ва­же­ћа па­ра­диг­ма ко­ју у за­пад­ној те­о­ри­ји ни­је сме­нио не­ки но­ви мод­ни ин­те­лет­ку­ал­ни мо­дел, сли­кар­ство ни­је у кри­зи. Ми се на­ла­зи­мо у аисто­риј­ском вре­ме­ну, ка­да је све „ин”, кул­ту­ра се фор­ми­ра по ко­мер­ци­јал­ном и естет­ском мо­де­лу су­пер­мар­ке­та, ства­ра­лац и кон­зу­мент сло­бод­но мо­гу да би­ра­ју, узи­ма­ју, ме­ша­ју или од­ба­цу­ју све сти­ло­ве, тех­ни­ке, при­сту­пе, мо­де­ле про­шло­сти, сад­ашњо­сти и бу­дућ­но­сти. Све је та­ко ак­ту­ел­но и ни­шта ни­је ак­ту­ел­но, исто­ри­ја успо­ра­ва ход у сми­слу аван­гард­них от­кри­ћа и осе­ћа се стра­хо­вит оп­шти ин­те­лек­ту­ал­ни за­мор – но­ви век по­чи­ње се­нил­ним не­до­стат­ком жи­вот­ног елана.

Тре­бало би на­зна­чи­ти да но­ви ви­до­ви умет­но­сти, по­себ­но ком­пју­тер­ска, у од­но­су на исто­ри­ју умет­но­сти и исто­ри­ју ава­на­гар­ди фор­мал­но ни­шта но­во ни­су до­не­ли. Осим тех­нич­ких, из­ра­жај­на сред­ства аван­гар­ди да­нас су на нај­ни­жем ни­воу, те се рад у ком­пју­тер­ској умет­но­сти мо­же, у умет­нич­ком сми­слу, вред­но­ва­ти као при­ми­тив­ни об­лик филм­ске ре­жи­је, ко­ји не до­се­же ни пр­ва оства­ре­ња филм­ске умет­но­сти. Да­нас, па­ра­лел­но, не сме­та­ју­ћи јед­но дру­гом, мо­же да по­сто­ји ста­ро сли­кар­ство (као што ће увек по­сто­ја­ти фа­на­ти­ци, за­љу­бље­ни­ци и од­мет­ни­ци од пост­мо­дер­ног све­та, од ко­јих ће се не­ки за шта­фе­ла­јем при­бли­жи­ти до­стиг­ну­ћи­ма ста­рих мај­сто­ра, па и над­ма­ши­ти их), са сли­кар­ством схва­ће­ним као из­раз мо­дер­но­сти, ис­тра­жи­ва­ња ма­те­ри­ја­ла, фор­ма­та, тех­ни­ка, ван ис­ку­ста­ва про­шло­сти, и са оним за ко­је се оправ­да­но пи­та­мо да ли су и за­што су умет­но­сти.

За са­да још увек има про­сто­ра за оне ко­ји вла­да­ју ана­то­ми­јом, пер­спек­ти­вом и уља­ном бо­јом, зна­чи про­бле­ми­ма 15. ве­ка, те их умет­ни­ци ко­ји ула­зе у че­сто за те­ло и дух по­губ­не аван­ту­ре но­вог из­ра­жа­ва­ња и но­вих ма­шин­ских и тех­нич­ких мо­де­ла умет­но­сти не угро­жа­ва­ју ди­рект­но. Из по­зи­ци­је тех­но­а­ван­гард­ног умет­ни­ка, тех­но­гу­руа, ур­ба­ног ша­ма­на гло­бал­ног се­ла, ко­је не­ма ни­шта од се­о­ске сре­ће и иди­лич­но­сти, са­ма ствар­ност из­ра­же­на шта­фе­лај­ним сли­кар­ством је бес­пред­мет­на јер је не­ста­ла, то је фан­том, утва­ра не­ких про­шлих вре­ме­на, па се на­ме­ће пи­та­ње ко­ли­ко ће у но­вом све­ту из­др­жа­ти ста­ра људ­ска по­тре­ба да жвр­ља, цр­та, сли­ка, ва­ја, об­ли­ку­је, ко­ли­ко ће се и ко­јом бр­зи­ном при­ро­да и при­род­ни ма­те­ри­ја­ли уда­ља­ва­ти од нас. 

Но, ако по­гле­да­мо исто­ри­ју сли­кар­ства, то је исто­ри­ја ње­го­вих кри­за. Грч­ка во­лу­ми­но­зна умет­ност по­ти­сну­ла је са­свим еги­пат­ску и крит­ску про­шлост, сна­жно ути­чу­ћи на ин­диј­ску умет­ност. У пр­вим ве­ко­ви­ма хри­шћан­ства са­свим су не­ста­ла илу­зи­о­ни­стич­ка зна­ња фа­јум­ских пор­тре­та, пр­вих ико­на, као и рим­ског фре­ско­пи­са са бо­га­тим илу­зи­о­ни­змом пла­но­ва и за­че­ци­ма пер­спек­ти­ве. Док је ви­зан­тиј­ска умет­ност пре­по­ро­ди­ла ита­ли­јан­ску умет­ност 12. и 13. ве­ка, ре­не­сан­сни мај­сто­ри су је пот­пу­но од­ба­ци­ли, као и све об­ли­ке ро­ма­ни­ке и го­ти­ке. Умет­ни­ци су би­ли до вр­хун­ца овла­да­ли сли­кар­ством тем­пе­ре ка­да се по­ја­вљу­је уља­на тех­ни­ка, а и са­ма ре­не­сан­сна де­ла у ма­ни­ри­зму и ба­ро­ку по­ста­ју за­ста­ре­ла. Ка­да су фа­пре­сти­сти на че­лу са Ти­е­по­лом до кра­ја овла­да­ли сли­ка­њем ве­ли­ких зид­них и та­ва­нич­ких по­вр­ши­на, при­ка­зу­ју­ћи сву чу­де­сну моћ пер­спек­тив­них илу­зи­ја, Жак-Луј Да­вид сли­кар­ство вра­ћа на фор­мат за атеље и јед­но­став­не при­зо­ре из­ве­де­не из фи­гу­ре и пор­тре­та. Из уста­но­ва Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је из­ба­ци­ва­ни Бу­ше, Фра­го­нар и у вре­ме На­по­ле­о­но­ве вла­да­ви­не за­бо­ра­вље­ни и гла­ди пре­пу­ште­ни сли­ка­ри ро­ко­коа, већ за не­ко­ли­ко гене­ра­ци­ја по­ста­ју пре­те­че им­пре­си­о­ни­ста, ко­ји ће европ­ску свест за­у­век од­у­чи­ти од ели­ти­зма и ди­вље­ња уме­ћу и ве­шти­ни. И ка­сни­је је сли­кар­ство има­ло из­не­над­не обр­те и вас­кр­са­ва­ло из мр­тви­ла, као да је у над­ре­а­ли­зму и Neue Sachlichkeit ожи­ве­ло мај­стор­ство сли­ка­ра 19. ве­ка. Сал­ва­дор Да­ли је го­во­рио: „То што сам ја то­ли­ко до­бар до­каз је ко­ли­ко су дру­ги ло­ши.”

Се­ти­мо се да је на вр­хун­цу кон­цеп­ту­ал­не умет­но­сти, кра­јем се­дам­де­се­тих, ка­да су кри­ти­ча­ри и га­ле­ри­сти ми­сли­ли да ће кон­цеп­ту­а­ли­зам тра­ја­ти још два­де­сет-три­де­сет го­ди­на, на та­ла­су ин­те­ре­со­ва­ња за на­ци­о­нал­ну умет­ност, у Не­мач­кој на го­ти­ци и ме­ђу­рат­ном екс­пре­си­о­ни­зму, из­нет но­ви та­лас, Но­вих ди­вљих, а да се у Ита­ли­ји на за­ни­ма­њу за Кар­ла Ка­ру, Де Ки­ри­ка и по­себ­но ње­го­вог за­бо­ра­вље­ног бра­та, сли­ка­ра Ал­бер­та Са­ви­ниа, по­ди­гао вал тран­са­ван­гар­де, по­том и ана­хро­ни­зма. Не тре­ба ни по­ми­ња­ти да је поп-арт, ка­да се по­ја­вио у Аме­ри­ци, уни­штио све об­ли­ке ап­стракт­ног екс­пре­си­о­ни­зма ко­ји је био под ди­рект­ним ути­ца­јем европ­ских умет­нич­ких еми­гра­на­та, те да је са сво­јим че­дом хи­пер­ре­а­ли­змом по­стао до­ми­нант­ни мо­дел им­пе­ри­ја­ли­стич­ког из­во­за аме­рич­ке ви­зу­ел­не кул­ту­ре, гла­му­ра, еро­ти­ке и три­ви­јал­но­сти. С дру­ге стра­не, на За­па­ду се го­то­во у сва­кој ге­не­ра­ци­ји по­ја­ви не­ко­ли­ко умет­ни­ка ко­ји у шта­фе­лај­ном сли­кар­ству по­ме­ра­ју гра­ни­це че­сто ре­а­ли­стич­ки схва­ће­не умет­но­сти.

У кон­тек­сту из­не­се­ног, го­то­во да мо­же­мо ре­ћи: што су ма­ње шан­се за сли­кар­ство, оно ви­ше успе­ва. Ра­ди­кал­ни об­лик те ве­ре је на­да Ле­о­ни­да Шеј­ке, Ми­ло­ва­на Ви­да­ка и чла­но­ва бе­о­град­ске сли­кар­ске гру­пе „Ме­ди­а­ла” да ће, на­кон но­вог сред­њо­ве­ко­вља тех­но­ло­шког ди­вља­штва (у пи­та­њу је иде­ја пре­у­зе­та од Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва) усле­ди­ти но­ви ре­не­санс. Та­да ће, ка­ко је ми­слио Шеј­ка, у сли­кар­ство по­но­во ући не­бо и зе­мља, пти­це, кри­ста­ли и биљ­ке, а сли­кар­ство би­ти, ка­ко је по­ру­чио са са­мрт­не по­сте­ље, „об­лик мо­ли­тве”.

У кон­тек­сту из­не­се­ног, ми­сли­мо да и у до­ба нај­на­пред­ни­је, тач­ни­је из­о­па­че­не тех­нич­ке ствар­но­сти, не­ће не­ста­ти ста­ра људ­ска по­тре­ба, на­гон за све­тим, за Бо­гом, а сли­кар­ство и умет­ност су ве­ко­ви­ма та­јан­стве­но по­ве­за­ни са са­крал­ним. Ма­да све упу­ћу­је да ће кла­сич­ни об­ли­ци сли­кар­ства по­ста­ти ста­ту­сни сим­бо­ли, тр­го­вач­ки де­кор из про­шлих вре­ме­на, ре­лик­ти по­пут ста­ри­на, за­нат­ских, ру­ком ра­ђе­них пред­ме­та или олд­тај­ме­ра, ма­ши­на с по­чет­ка ин­ду­стриј­ске ре­во­лу­ци­је, веч­ни и не­у­мр­ли дух еидо­са и еико­на, сли­ке као ико­не, као Пр­во­ли­ка, да­кле пред­ста­ве чо­ве­ка у ко­јој се кри­је Бо­жан­ство, илу­ми­ни­ра­ће над свим ме­на­ма прин­ци­па techne. Ни­је ис­кљу­че­но да ће ре­кон­струк­ци­јом ДНК мр­твог ор­га­ни­зма, у че­му се ус­пе­ло око 30 од­сто, у жи­вот би­ти вра­ће­ни и не­ки ге­ни­ји из про­шло­сти, те да ће са бу­ду­ћом на­у­ком, ко­ја све ви­ше по­ста­је ма­ги­ја, ствар­ност бивати сло­же­ни­ја, сло­је­ви­ти­ја и бо­га­ти­ја. Не тре­ба ни­ка­да за­бо­ра­ви­ти оно што нам је суд­бо­но­сно по­ру­чи­ло Све­то пи­смо: „Дух ди­ше где хо­ће”. 


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top