Pojmovi Istoka i Zapada izmiču definicijama. To ne znači da su ovi pojmovi lišeni svake stvarne osnove. Štaviše, oni predstavljaju nepobitnu političku realnost a njihov antagonizam nesumnjivo čini jedan od glavnih motiva moderne političke istorije. Nesumnjivo je da Istok i Zapad imaju svoje utemeljenje u istoriji, premda, kako je to već rečeno, njihov značaj ne bi trebalo precenjivati.

Baš kao Sever i Jug, Istok i Zapad ostaju čvorne tačke istorije, koje određuju njene ose. Same nepodložne definicijama, one definišu i determinišu istoriju; istorija se odvija u relacijama koje su njima zadate. Četiri je strane sveta, i četiri je ciklusa vremena takođe, koji teku silaznim, progresivno degradirajućim tokom.

Sever i Jug, pri tom, imaju neuporedivo veći značaj. To je primetno već od najranijih vremena. Migracije naroda i rasa, sveštena geografija i toponimika, uloga koju ove strane sveta imaju u tradicijama i predanjima raznorodnih, ali iznad svega indoevropskih naroda, to veoma nedvosmisleno potvrđuju. Značaj ose Sever-Jug, kao u našoj epohi, može biti pomračen, potisnut, ali on time ne postaje manje realan ni manje bitan. Osa Sever-Jug ostaje vertikalna osa istorije i sakralne geografije. Nasuprot tome, dualizam Istok-Zapad ne samo da ima skromnije značenje i smisao, već je i pozniji od ovog prvog. On, u najboljem slučaju, pripada istoriji i njenim kontigencijama; dualizam Severa i Juga je praistorijski ili, još pre, nad- i meta-istorijski.

U svojoj studiji Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora, Karl Šmit uočava da„sučeljenost Istoka i Zapada nije polarna sučeljenost. Zemlja ima Severni i Južni Pol, ali nema ni Istočni ni Zapadni.Geografska sučeljenost Zapada i Istoka u uslovima naše planete nije nešto fiksno i statično; to je samo dinamičan odnos vezan za dnevno 'opadanje svetlosti.'“ 


Drang nach Osten

Osa Istok–Zapad određena je dnevnom putanjom Sunca. Narodi koji stupaju na scenu istorije kreću se istim smerom (od istoka ka zapadu, ne obrnuto). Predstavlja li ova putanja – kako je to, među mnogim drugim, smatrao veliki engleski geograf Makinder – i glavnu putanju istorije, njenu „geografsku osu“?
Nema sumnje da doticaji, ali iznad svega sukobljavanja Istoka i Zapada čine veoma staru i važnu temu istorije, motiv koji se, uostalom, neprekidno ponavlja. Stalnoj pretnji sa Istoka – kakvu oličavaju nomadski narodi, poput Skita, Huna ili Gota – odgovaraju pokušaji Zapada da sebi potčini Istok, da ga kolonizuje. Zajedno sa vojnama, ka Istoku se, u dugim kolonama, kreću i misionari, koji ne donose sobom samo svetlost nove vere ili jedne političke, imperijalne ideje.

Ista pitanja, premda preimenovana u nešto drugačije termine – prevedena na nov jezik – projektuju se sve do u naše doba. Nasuprot malom poluostrvu na zapadu kontinenta, koji je domovina gradova i urbanih civilizacija, stoje bezmerna prostranstva stepa i ravnica. Danas je to bivši sovjetski istok, iznad svega Rusija. Hitlerov Drang nach Osten ima svog neposrednog prethodnika u Napoleonu – oba se završavaju istim ishodom: prividnim trijumfom, potom katastrofom. Poraz je posledica nemogućnosti da se ovlada ogromnim prostorom što se autohtonom stanovništvu, opet, i ne postavlja kao problem. Zaplet je u velikim bitkama Istoka i Zapada možda uvek isti, ali su akteri u njemu uvek novi: Grci protiv Persijanaca, Rimljani i Romeji protiv Skita i Sarmata, Germani protiv Slovena... I, još pre: Danajci protiv Troje. Značaj ove teme ipak ne treba precenjivati, još manje apsolutizovati (na način na koji to čine Makinder i njegovi uticajni sledbenici), jer će nam to zaprečiti uvid u druge i ništa manje važne „ose istorije“, poput one koja povezuje Sever sa Jugom. Drevni Ahajci dolaze sa severa i severoistoka (a ne sa zapada) i prvobitno su bili stočari i „mrzitelji gradova“, slično vedskim Arijima koji osvajaju indijski potkontinent, rušeći drevnu, urbanu i merkantilnu, dravidsku civilizaciju.

Istok i Zapad pri svemu tome ostaju nejasni pojmovi, koji izmiču definicijama, pa čak i bližim određenjima. Nejasne su takođe i linije koje ih dele, i to tim više što se vraćamo dublje u prošlost. Dravidski Mohendžo Daro „zapadniji“ je od Sparte, mikenska kultura „istočnija“ je od Troje. Isto važi i za latensku (keltsku) kulturu u odnosu na Rim. Ni kod Herodota, koji ima ambiciju da opiše „ranije dodire Istoka i Zapada“ i objasni uzroke njihovih ratova, granice još uvek nemaju onu čvrstinu koju će steći u poznijim periodima: one pre odvajaju poznato od nepoznatog nego Istok od Zapada. Jedna od njih je i granica koju čini reka Istar (Dunav), razdvajajući Trakiju od zemlje skitskih Sigina, od Skitije koje se „proteže sve do Veneta na Jadranu“: „... izgleda da se preko Istra nalazi jedna beskrajna pustinja“. I takođe: „Tračani pričaju da u predelu preko Istra zemljom gospodare pčele, od kojih se ne može dalje proći.“

Herodot je, uprkos tome, jasnije sagledavao Istok, njegova plemena, narode i običaje nego mnogi potonji autori. Njegovo delo i u tome ostaje uzorno, ali smo još daleko od toga da bude u potpunosti rastumačeno.


Zid sačinjen od uzajamnog straha i planina

Tacit se, naprotiv, prihvata da opiše Rimu neprijateljsku i varvarsku Germaniju – Germaniju koju, po njegovim rečima, „od Sarmatije i Dakije odvajaju uzajamni strah i planine“ – ne i Sarmatiju. On je, uostalom, i ne opisuje na osnovu ličnog uvida nego izveštaja starijih autora, što dovoljno govori samo za sebe. Prisk, koji prelazi Dunav dolazeći u zemlju Limiganata (današnji Banat i Bačka) kako bi posetio Atilin dvor, takođe stupa u nepoznatu zemlju. Slično Tacitu, koji često ne razlikuje Gale od Germana i ne ume da kaže treba li Venete (pretke Slovena) računati u Germane ili Sarmate, ni Prisk ne zna kojim jezikom govori lokalno stanovništvo. Zid „uzajamnog straha“ ovde je još čvršći i neprovidniji nego kod Tacita. Vredna je pomena i činjenica da se Prisk nalazi u diplomatskoj misiji: pišući o Hunima, on zapravo govori o neprijatelju. Da li je, na primer, njegov opis Atilinog pogreba – praćenog ritualima nenadmašne surovosti – zaista samo nepristrasni izveštaj očevica ili pravi primer političke propagande onog doba?

Snažnija od limesa koji je delio „civilizovane“ od „varvara“ je granica koju utvrđuje vera. Podela na zapadno i istočno hrišćanstvo ostaje dublja od one koja je raspolutila zapadni svet, već usled činjenice da je protestantizam samo jeres ponikla u krilu katoličke crkve. Pokušaj da se podela na Istok i Zapad tumači načinom vladavine i pravda političkim razlozima – karakterističan ne samo za naše doba već i za pojedine helenske istoričare – podjednako je neodrživ i danas koliko i u vreme peloponeskih ratova. Tirane antičkog sveta, baš kao i imperatore poznog Rima, ili pojedine prinčeve iz razdoblja italijanske renesanse, valjalo bi u tom slučaju podvesti pod pojam nepatvorenog orijentalnog despotizma. Sparta nimalo ne odgovara demokratskom idealu, što ne sprečava Platona da joj se divi, stavljajući njeno aristokratsko uređenje visoko iznad atinske demokratije. Trebalo bi takođe da prenebregnemo čitave istorijske epohe, poput evropskog Srednjovekovlja ili totalitarnih režima HH veka. Skiti, nasuprot tome, ako možemo verovati opisima grčkih pisaca, žive slobodnije nego Grci. Primer mnogo čistije demokratije od one koju ustanovljavaju trgovačke republike Mediterana možemo naći u instituciji slovenske Skupštine.

Makinder svakako nije ni prvi ni poslednji koji je nastojao da temi sukoba Istoka i Zapada pripiše rasne konotacije: „Skiti iz Homerovih i Herodotovih priča, 'koji piju mleko od kobile', imali su iste životne ideale i pripadali istoj rasi kao i kasniji stanovnici stepe “. Tim „kosookim“ i „nemilosrdnim hordama konjanika bez ideala“, po ovom autoru, suprotstavljaju se beli dolihokefali zapada, severa i juga Evrope. Plod te milenarne borbe protiv zavojevača sa Istoka su zapadne kulture gradova, savremena urbana civilizacija uopšte. Skiti, međutim, suprotno onom u šta je verovao Makinder, uopšte nisu bili „kosooki“ nego gotovo čistokrvni Indoevropljani; Huni i Goti behu šarolik savez najrazličitijih rasa, etnosa i naroda. Urbane civilizacije su, sem toga, postojale i mnogo pre najezdi Huna ili Skita, pa čak i pre indoevropskih migracija. Njihove tragove nalazimo u evropskom Podunavlju i u dravidskoj Indiji, te u Sredozemlju, u vidu stare iberske i kritske civilizacije. Okončala su ih upravo osvajanja belih i dolihokefalnih Indoevropljana. Sećanje na to sadržano je u Homerovoj povesti trojanskog rata.


Zemlje koje tonu u večernjoj svetlosti

Svi mi znamo šta je to Istok. Raskošne palate i kitnjasti hramovi, zemlje kao što su nepristupačni Tibet ili divlja, surova Mongolija. – Bagdad i Vavilon, gradovi načičkani minaretima i zlatnim kapijama, čije tesne ulice i bazari vrve od tamnoputih trgovaca i kosookih neznanaca.

Istok se, pred našim očima, pojavljuje u drevnom sjaju, sjaju koga je opisao još Herodot, kao istoričar ali i kao putnik, a potom i mnogi drugi pustolovi, poput Marka Pola, sve do Ferdinanda Osendovskog ili Aleksandre O'Nil. Nepregledne pustinje i oaze u kojim se zaustavljaju karavani, vrletne planine i beskrajne ravnice, otadžbine ratnika-konjanika ili onih koji se kreću na kamilama... Svet koji ne prestaje da zapanjuje i da iznedrava užase i kraljeve, čarobnjake i osvajačke horde. On takođe ne prestaje da izaziva strah i podozrenje. Danas je to jedan opustošeni Istok, ali i nadalje Istok za koga je upamćeno da je još doskora stvarao basnoslovna carstva i obrazovao vojske koje su plavile sve pred sobom, poput onih koje su predvodili Darije, Atila i Džingis kan.

Nasuprot njemu, u drugačijem svetlu, izranja Zapad. Zapad je domovina gradova-republika i malih kneževina, pomorskih zemalja koje tonu u večernjoj svetlosti. To su najpre Iberija i Zapadni Mediteran, potom i Istočni Mediteran, a u mnogo poznijem periodu britansko ostrvo. Plitka mora i uski tesnaci; prevoji i klanci u koje se sabijaju vojske čija se sudbina odlučuje u jednom jedinom trenu, u odsudnim bitkama, kakva je, recimo, bitka kod Termopila. To je šarolika i uska oblast u kojoj se stvaraju moćne flote, i iz koje se suvereno vlada morima. Takav Zapad ima svoju predistoriju, uglavnom zaboravljenu, s drevnom lukom Kadis u Iberiji, i mnogim drugim gradovima i trgovačkim kolonijama mediteranskih civilizacija, čije tragove i danas zatičemo po Sredozemlju. Kartagina je njihov praobrazac, civilizacije Krita i stare Iberije takođe. Zapad, koji ne bi trebalo identifikovati s Evropom koja, još od najranijih vremena, ima središnji položaj. Za Helene, „Evropa“ je svet severno od Grčke i Mediterana, koji isključuje Heladu. „Evropa“, to su zemlje u zaleđu trgovačkih kolonija, nastanjene „varvarskim“ narodima: Skitima, Germanima i Keltima,Kontinent koji stoji nasuprot Atlantiku i Mediteranu. („Zapad“ Helena nema mnogo zajedničkog sa civilizacijom koja nastaje u novom veku i sama sebe krsti tim imenom; tim su se pojmom još od Herodota naprosto označavale zemlje koje se prostiruzapadno od Persije, od Egipta i Mesopotamije.)

Istinski Zapad je onaj koji izrasta sa epohom prekomorskih putovanja, sa Kristoforom Kolumbom, Amerigom Vespućijem, Vaskom da Gamom, Magelanom... Posledica tih otkrića je obrazovanje jednog novog sveta, u potpunosti okrenutog morima i okeanu, koga najpre čine Iberija (Španija i Portugal), a zatim i Britanija sa severnoameričkim „ostrvom“. Ono što sasvim ne polazi za rukom ni Portugalu ni Španiji – da izvrše potpunu preorijentaciju s Kopna na More – uspeva Engleskoj, i to negde na početku HVII stoleća. Zapad se potom brzo širi na skoro čitavu zemljinu hemisferu, iznad svega Atlantik, sa zemljama koje ga okružuju, i čini pravu suprotnost, a neretko i otvorenog neprijatelja kontinentalnoj Evropi. Njihov antipod i proivteža je drevni Istok koji veoma brzo, kada je u pitanju raspodela moći, gubi svoj pređašnji značaj, postajući lak plen kolonizatorima i pomorcima sa Zapada. Na Zapadu se iznova obrazuju talasokratske i merkantilne imperije, ovog puta uistinu planetarnih dimenzija i značaja. Ne čudi nas što će svega par stoleća kasnije Zapad pokušati da stvori prvu globalnu civilizaciju, civilizaciju koja će poželeti da se, mimo svih rasnih, etničkih i kulturnih razlika, proširi na čitav svet.


Planetarni „Rat Mora protiv Kopna“

U već pomenutoj studiji o sučeljavanju Istoka i Zapada, Karl Šmit se poziva na jedan istorijski primer: „jula 1812. godine, kada se Napoleon približavao Moskvi, Gete je napisao panegirik navodno kraljici Mariji Lujzi, a u stvari njenom suprugu –francuskom imperatoru:

„Tamo gde su hiljade ljudi smetene, sve rešava jedan čovek (Napoleon).

Nemački pesnik nastavlja, imajući u vidu globalni aspekt sučeljavanja Kopna i Mora:

„Ono nad čim su tmurna stoleća dugo promišljala,
On (Napoleon) sažme najsjajnijim duhovnim pogledom.
Sve ništavno se smrvilo u prah,
Samo su More i Kopno tu presudni.“

(“Worueber trueb Jahrhunderte gesonnen
Er uebersicht’s im hellsten Geisteslicht.
Das Kleinliche ist alles weggeronnen,
Nur Meer und Erde haben hier Gewicht.”)

I dalje: „Tako je Gete, tipični predstavnik Zapada, u leto 1812. godine načinio svoj izbor u korist Kopna, Zemlje protiv Mora.“


Istorija planetarnog sučeljavanja Istoka i Zapada, kako tvrdi Karl Šmit, u svoj svojoj punoći može se svesti upravo na temeljnu dvojnost ovih elemenata: Zemlje i Vode, Kopna i Mora. Planetarni rat Mora protiv Kopna, to je ključ za vekovnu sučeljenost Istoka i Zapada. Ali, treba imati na umu da ta napetost nije ni polarna ni statična: u Geteovo vreme Francuska je bila Zapad iKopno (ili, drugim rečima, predstavnik kontinentalnog Zapada), danas je, kao i gotovo cela Zapadna Evropa, More.

Svi ostali pokušaji da se razlike između Istoka i Zapada, bilo političke bilo kulturne, objasne drugim razlozima, pokazali su sasvim uslovnu i ograničenu vrednost. Jedan od njih je i onaj da se temeljne razlike Istoka i Zapada tumače ikonografski (u smislu „ikonografije prostora“ Džona Gotmana), dakle razlikama u odnosu prema slici, gde Istok tradicionalno nastupa kao protivnik vizuelnog prikazivanja, slika i ikona, a Zapad kao njihov branilac.

Gete je, po rečima Šmita, „bio tipični predstavnik Zapada“ ali je, u leto 1812. bio na Napoleonovoj strani: „za njega, bila je to strana Kopna, Zemlje (...) Nemački pesnik se iskreno nadao da će Zapad ostati oličenje kopnene, kontinentalne sile, da će Napoleon kao novi Aleksandar silom povratiti priobalne teritorije Mora i da će tada Kopno doći do punog izražaja“.

Uopšte, u kulminacionim trenucima istorije, primećuje Šmit, sukobi zaraćenih sila pretvaraju se u ratove stihije Mora protiv stihije Kopna: „To su primetili već letopisci rata između Sparte i Atine, Rima i Kartagine.“ Nekad, ovi sukobi bili su ograničeni na sredozemnu oblast , ali tzv. novi vek daje ovoj borbi sasvim nov kvalitet, uvodeći u borbu protiv Svetskog Kopnane više samo civilizacije Mora već i civilizacije Okeana, (između jednih i drugih postoji konceptualna razlika). Tipičan primer takve civilizacije Okeana jeste Engleska, od početka epohe prekomorskih osvajanja, ili, u današnje vreme, SAD, koje svoju moć takođe zasnivaju na dominaciji Svetskim Okeanom.

Karl Šmit se, ovim razmatranjima, nastavlja na ideje velikog engleskog geografa Makindera, koji govori o ratu mora protiv „Središnjeg Kopna“, protiv „Središnje zemlje“, čije srce čini Rusija. Inače, sama formula „Rata Mora protiv Zemlje“ pripada francuskom admiralu Kasteksu, koji je, u ovoj jednostavnoj formuli, sažeo osnovni motiv svetske istorije. Treba reći da ovde nije u pitanju samo „oblik moći“ – svaka država, svaka civilizacija zasniva svoju moć na razvijanju jednog od ova dva principa – već da je, pre svega, reč o dva fundamentalna aspekta ljudske egzistencije. U pitanju su dva međusobno isključiva modusa ljudskog bivstvovanja na zemlji.

Princip Mora (ili Okeana), u krajnjem, ovde simboliše stihiju, promenljivost, nestalnost, haos. – Princip Kopna, naprotiv, statičnost, nepromenljivost, Red. Simbol čovekovog bivstvovanja na moru je Brod, simbol čovekovog statičnog bitisanja na zemlji je Dom. Iz principa Mora izvodi se princip tehnike, i to tehnike „odvojene od svih normi tradicije“ (Arnold Tojnbi). Vekovni Rat Mora protiv Zemlje, međutim, nije nešto anahrono. Prema predviđanju Šmita, „sučeljavanje Kopna i Mora (kao Okeana) dostići će konačni svetsko-istorijski obim tek kada čovečanstvo osvoji celu planetu“.

Iste principe, najzad, moguće je razvijati i od onog trenutka kad čovečanstvo stupi u svoju kosmičku eru: buduće kosmičke civilizacije biće građene ili po principu ostrvskih i trgovačkih, „merkantilnih imperija“, ili po principu statičnog bivstovanja čoveka na zemlji, na osnovu kojih se grade velika kontienentalna carstva. Razlika koja razdvaja jedne od drugih i tada će biti ona koja razdvaja Dom i Brod.


Bog stvara kraljeve

Moglo bi se pomisliti da je opravdano staviti znak jednakosti između telurokratskih carstava i telurskih, htonskih civilizacija, u onom smislu u kome je ove pojmove razvijao Johan Jakob Bahofen. Ali, ipak nije tako: premda se razvijaju na Zemlji, telurokratske imperije počivaju upravo na ideji trijumfa nad stihijom kopnenog, zemaljskog. U samoj njihovoj osnovi leži ideja Prostora, i to Prostora koji je uređen i posvećen, sakralizovan, njihov princip je zato pre uranski, nebeski, nego zemaljski. Otuda činjenica da su sve velike telurokratske imperije predstavljale sakralizovane celine, (o čemu svedoče pojmovi kao što su Sveta Rusija ili Sveto rimsko-nemačko carstvo). Upravo na tome počiva drevno verovanje da kraljevske loze vode poreklo od bogova. Tako Žozef de Mestr piše: „Bog stvara kraljeve, doslovno.On odgaja kraljevske loze; usavršava ih nasred oblaka koji prikriva njihovo poreklo. One se potom pojavljaju ovenčane slavomi počastima; sâme sebe postavljaju – i to je najveći znak njihovog legitimiteta. Kao da se sâme od sebe uzdižu, bez sile, sjedne strane, i bez jasne odluke, s druge. To je neka vrsta veličanstvene mirnoće koju nije lako rečima izraziti. Čini mi seda bi legitimna uzurpacija bila primereni izraz (da nije suviše smeo) za tačno označavanje te vrste porekla [dolaska navlast onih] koje vreme hita da osvešta” (J. de Maistre, Essai sur le principe générateur des constitutions politiques).

Sve to ne važi za talasokratije u kojima nema ni traga ideje sakralnog autoriteta države. Trgovačke republike Mediterana, baš kao i severnoameričke republike, ostaju sasvim profane tvorevine, kojim upravljaju razum i interesi onih koji su, u osnovi, među sobom jednaki. Telurokratije su, u svom poslednjem značenju, Prostor koji je sakralizovan, posvećen, talasokratije Vreme, sa svojom dinamikom, promenljivošću, nestalnošću. Idealni tip ovih poslednjih stoga je merkantilna republika, idealni oblik telurokratije carstvo, imperija koja se zasniva na sakralnom autoritetu države i njenog vladara. U ličnosti vladara se personifikuje sam sakralni princip; on nije samo predmet poštovanja već, doslovce, obožavanja, kao izabranik samog Boga, kaoBožji Pomazanik.

Stihije Zemlje i Mora, uostalom, oduvek se doživljavaju kvalitativno različito. Izrečeno jezikom mita, čovek je „stekao svojuživotnu okolinu upravo putem odvajanja Zemlje od Mora. More je ostalo skopčano sa opasnošću i zlom.“ More ostaje stihija, već usled činjenice da ono nije prirodan čovekov ambijent. I dalje: „istaći ćemo činjenicu da je čovečanstvo moralo uložiti znatan napor za prevazilaženje drevnog verskog užasa pred Morem“ (Karl Šmit), o čemu, takođe, svedoči biblijska Knjiga Postanja.


Borba koja se vodi među ljudima

Isti autor navodi jednu misao koju je napisalo vidovito dete-pesnik, Artur Rembo, a koja glasi: „duhovna bitka je isto tako surova kao i borba koja se vodi među ljudima“. Suprotstavljenost ova dva osnovna načina ljudskog bitisanja na zemlji – pomorskog i kopnenog – jeste apsolutna i beskompromisna. Ništa slično naravno ne postoji u prirodi: bilo bi apsurdno reći da postoji neprijateljstvo između morskih i kopnenih životinja. Rabin Isak Abranavel opisuje borbu koja se vodi između Levijatana (morske nemani) i Behemota (kopnene životinje), ali je ovo samo mitska transpozicija borbe koja se vodi između ljudi, između dva oprečna i nepomirljiva modusa ljudskog postojanja, konačno, između dva principa na kojima se grade države i civilizacije: „Behemot nastoji da rastrgne Levijatana zubima i rogovima, dok Levijatan zatvara sa perajama čeljusti i nozdrve kopnene životinje, tako da ona ne može ni da jede ni da diše...“

Sukob Istoka i Zapada, Kopna i Mora, a danas Kontinenta i Okeana zaista može doseći zastrašujući intenzitet: on leži u korenu velikih svetskih ratova i revolucija HH veka. Ali sučeljenost Istoka i Zapada ostaje horizontalna osa istorije, nasuprot onoj vertikalnoj, koju oličava osa Sever-Jug. Značaj te ose, kako je već rečeno, može biti, kao u naše vreme, potisnut, pomračen, ali on time ne gubi svoju važnost.

Uopšte, za razliku od sučeljenosti Istoka i Zapada, ovde je u pitanju polarna sučeljenost a ispod nje se, u nizu mena i metamorfoza, krije, u suštini uvek ista napetost, kao večno vraćanje istog. Upravo ovde se, po rečima Šmita, „uobličava Nomos Zemlje“, dok napetost između Istoka i Zapada, „između Kopna i Mora, samo prouzrokuje prirodni, objektivni kontekst u kome se taj Nomos oblikuje“.

Sučeljenost između Istoka i Zapada, kroz istoriju, može poprimati različite vidove. Danas, mi se možemo složiti s tvrdnjom Dragoša Kalajića, izrečenom u njegovom Uporištu: da antagonizam Istoka i Zapada u naše vreme dobija smisao antagonizma sveta Tradicije i sveta anti-Tradicije, „pošto mi u u najvišim oblicima Istoka, prepoznajemo upravo poslednje ostatke indoevropske civilizacije . U istoriji, u tim geografskim predelima, izražene su poslednje konfiguracije indoevropskih sadržaja (...) te su tom vrlinom ovi sadržaji i najduže odolevali kontaminacionim silama anti-Tradicije ili „modernog sveta“. Ali time zalazimo u područje antagonizma, koji, za razliku od onog Istok-Zapad, nije istorijski već metaistorijski, i koji nije proizveden ni uslovljen istorijom, već sam stvara istoriju, i koji nije njen objekt već njen subjekt. Reč je naravno o antagonizmu Sever-Jug koji, kvalitativno i hijerarhijski, prethodi onom Istoka i Zapada.


Sveta strana sveta, najbliža nebu

Iznad predela istorijskog sveta, u tami, počivaju arhaični predeli Severa, u „večitom“ ledu; Sever je, za sve indoevropske narode, zemlja praotaca, izgubljeni prazavičaj. Sve nam, kako piše Vergilije, dolazi od tih severnih naroda, od Hiperborejaca… Bili toga svesni ili ne, Sever za sve narode indoevropskog porekla i tradicije, ima primordijalni, centralni značaj. Sever koji, i u novom veku, ima sasvim različitu sudbinu, što potvrđuje uspon Ruskog carstva, potom Sovjetskog Saveza a danas Rusije. Rusija, naime, kako to u svojoj Istoriji i Utopiji lucidno uočava Emil Sioran, nije Istok nego Sever:

„Ona (Rusija) proizvodi utisak da se tu suočavamo sa Severom, ali nekim naročitim Severom, nesvodljivim na analize, obeleženim učmalošću i nadom koji užasavaju, jednom mnogim eksplozijama ispunjenom noći, jednom zorom koju ćemo pamtiti. Kod tih Hiperborejaca čija prošlost, kao i sadašnjost, kao da pripada nekom drugom, a ne našem trajanju, nema ni traga od mediteranske frivolnosti i proizvoljnosti. Pred ugledom Zapada, oni osećaju nelagodnost, koja je posledica njihovog dugog buđenja iz usnulosti i njihove neistrošene snage: tu je u pitanju osećanje manje vrednosti snažnog čoveka.“

Na Sever pada sasvim drugačije svetlo od onog koje obasjava tzv. istorijski svet; teško je reći da li je to tama zimske noći ili svetlost polarne zore. On nema istoriju u pravom smislu reči, njegova drevna prošlost ostaje obavijena velom tajne. Treba videti opis Severa kakav nam, na primer, pruža knjiga Adama Bremenskog (1075) ili Kratka istorija Norveške (HIII vek), sa dugovečnim i arhaičnim narodima, sa sirenama i narodima čarobnjaka, sa Scilom i Haribdom, te konačno strašnim vrtlogom koji označava sam kraj sveta, smeštenom već severno od islandskih obala. Ispod njih je divlje šarenilo Juga: Afrika, ono što se u Herodotovo doba nazivalo Libijom i kuda su se, nešto kasnije, zapućivale rimske legije. Uopšteno govoreći, Sever je sveta strana sveta, strana sveta „najbliža nebu“, Jug je njegov demonski antipod.

Od najranijih perioda traju migracije, osvajanja i seobe naroda Severa ka Jugu i njegovim toplim morima. Ona čine jedan značajan deo (proto)istorije indoevropskih naroda, čija se poslednja poglavlja ispisuju sa kolonijalnim osvajanjima. Ali, sve do novog veka, ta se osvajanja ne protežu naročito daleko na jug. Ona obuhvataju samo jedan uski pojas afričke obale, faktički zaobilazeći Arabiju i južni deo indijskog potkontinenta.

Sever je, ponovimo to, ishodište i praotadžbina indoevropskih naroda. Odavde, sa krajnjeg severa, iz okolopolarnih oblasti, započinju migracije drevnih proto-Indoevropljana ka jugu. Staroiranska Avesta, sveta knjiga mazdeanaca, pamti taj severni „Arijski Raj“, Airyana Vaejo, koji je uništen glacijacijom, kao i petnaest sledećih zemalja kojim ih je vodio put rasejanja. Spisak tih zemalja, kako primećuje Tilak u svojoj glasovitoj studiji Arktička pradomovina Veda, jeste nesumnjivo autentičan jer su, između ostalog, „drevna persijska i grčka imena (zemalja) sa ovog pregleda bila istaknuta na natpisima ahemenidskih kraljeva i u delima grčkih pisaca posle svrgnuća dinastije Ahemenida od strane Aleksandra Makedonskog“.


Nec plus ultra

Opravdano je, međutim, postaviti i sledeće pitanje: da li tek epoha novovekovnih geografskih otkrića i prekomorskih osvajanja uključuje rubna područja, kakvo je na primer oduvek bio i severnoamerički kontinent, u svest i istoriju naroda Evroazije? Nije li se za njihovo postojanje znalo još i mnogo ranije, pre renesanse i pre Srednjovekovlja, u Starom veku pa i praistoriji, makar to znanje ne bilo opšte, a potom se postepeno povlačilo u sfere nesvesnog i/ili ezoterijskog znanja?

Baš kao i ratovi, kontakti između Istoka i Zapada morale su postojati još od najranijih vremena. Sećanje na to nalazimo u drevnim predanjima i mitovima, kakav je i mit o Atlantidi, kojeg je zabeležio Platon. Platon veoma jasno govori o „kopnu nasuprot ostrvima koje je okruživalo more“, u kome je moguće prepoznati samo američki kontinent. (Sećanje na severni prazavičaj sačuvano je u grčkom mitu o Hiperboreji ali i u drugim srodnim mitovima indoevropskih naroda, i ne samo njih.) Doduše, nije uvek moguće precizno razlikovati „stvarne“ od simboličkih kontinenata, zemalja i gradova, pobrojanih u svetim spisima, od Veda do Biblije. U njima se neprekidno ukrštaju sakralni i svetovni planovi, fizička i sakralna geografija, fizika i metafizika. Ali, generalno, sve te basnoslovne zemlje nisu proizvod puke mašte – u pitanju je pre jedna tanana memorija, za koju je tek potrebno naći odgovarajuće ključeve.

U predanjima mnogih evropskih naroda, nalazimo pomen na „Zelenu Zemlju“, „Zemlju Mrtvih“, koja se nalazi negde na Zapadu. To je„polumaterijalni svet koji podseća na grčki Had ili jevrejski Šeol. To je zemlja sumraka i zalaska sunca iz koje običnim smrtnicima nema izlaza i u koju samo posvećenik može ući“ (Aleksandar Dugin: Misterija Evroazije). Rene Genon tvrdi da je simbol „$“, koji danas predstavlja finansijski amblem Amerike, samo pojednostavljen sakralni pečat, čije značenje se može prevesti kao: „nec plus ultra“ ili doslovno, „nema dalje“, a koji je prvobitno označavao zabranu prolaska kroz Heraklove stupove i plovidbu ka neljudskim svetovima na zapadu.

Veze Vikinga sa severnoameričkim kontinentom danas su i arheološki dokazane. Boraveći na Labradoru i Nju Faunlendu, i ukrštajući se s domorocima, stari Vikinzi su iza sebe ostavili potomke, severnoameričke Mandan Indijance. Istraživač Žak de Mijo postavio je veoma utemeljenu hipotezu o kontaktima Vikinga i civilizacije Inka. Nije bez osnova ni pretpostavka da su feničanski moreplovci, koji su drugim narodima sprečavali plovidbu kroz Heraklove stubove, znali za postojanje američkog kontinenta, i da su s njim održavali manje ili više stalne veze. Amerika, kontinent na krajnjem Zapadu sveta, morala je biti poznata evroazijskim narodima još od davnih protoistorijskih vremena, a tragove tog znanja moguće je naći u njihovim najstarijim predanjima i mitovima.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top