Istraživačka redakcija RTF vam predstavlja Ivana Iliča, u serijalu Jedan pogled.
Radoznao za svet, zabrinut za svet, zaljubljen u ljude i bogove, Ivan Ilič se rodio 1926, u Beču, usred krhke i nestabilne Evrope. Živeo je u mnogim mestima, često prinuđen da menja boravište, zbog svog jevrejskog porekla.
Naučio je osam jezika i okrenuo se Bogu, da bi postao sveštenik, da bi zatim napustio hijerarhiju reda i postao večiti putnik u potrazi za pravdom i životom.
Kao i kristali, koje je takođe proučavao, njegov govor se sastoji od geometrijskih, uglastih fragmenata, u kojima istorija, filozofija i nauka cvetaju u prividnoj pometnji, pre nego što poprime svoj oblik: oblik zvezdane misli.
Svoju veru, naravno, možemo usmeriti prema drugim suncima ili obožavati mrtve zvezde, a u Iličevoj svetlosti možemo videti samo još jednu među dalekim zvezdanim maglinama.
Večeras gledamo očima jednog od astronoma čovečanstva.
Razgovor je vodio Žan-Mari Domenak, u Parizu, 1972.


Razgovor sa Ivanom Iličem

Ivan: Znate priču o Pandori. Bila je ona i bila su dva brata: Prometej, onaj koji gleda napred, planer, i njegov brat Epimetej, onaj koji gleda unazad. Prometej je rekao Epimeteju: „Ne diraj je.“ Ali, Epimetej se zaljubio u Pandoru i ostao s njom. Priča kaže da je ona otvorila svoju amforu. Prema Hesiodu, iz nje su izletela sva zla,[1] i Epimeteju je ostao samo jedan dar, koji nije pobegao, nada. Kasnije ga retko srećemo u klasičnoj mitologiji. Od tog vremena, klasična mitologija se okrenula budućnosti, u pokušaju da vrati u kutiju sva zla koja je oslobodila Pandora iz klasičnog perioda. Čovek Epimetej se onda okreće od Pandore, usredsređen na zla i pokušaj da stvori svet u kojem ćemo imati institucije – po meni, azile – koje će obuzdati prvobitno oslobođena zla.
Mislim da je priča o Pandori – ponavljam, priča o Pandori – najbolja priča o zastranjivanju čoveka iz Delfa, o njegovom preobražaju iz čoveka zemlje, tumača snova i slika, u čoveka koji planira. Delfi će kasnije postati centar za planiranje, zato što su svi… kako to kažete (na francuskom)?
Domenak: Grčki gradovi (Les Grecs)…
Ivan: Da… grčki gradovi bili podignuti tamo gde su sveštenici iz Delfa rekli da ih treba podići. Delfi su imali više saznanja, zato što su svi tamo donosili svoje priče. Tako su sveštenici davali savete – kao danas planeri – na osnovu toga što su slušali šta ljudi pričaju i predviđali za budućnost ono što su već čuli u sadašnjosti.
Možete da vidite da na svom polnom organu ona nosi zmiju čija je glava smrt. Materica ove žene nalazi se u vlasti zmije i postaje kasica-prasica. Pandora je za mene jedna od najfascinantnijih figura u zapadnoj istoriji. Mislim da se ceo uspon kapitalizma – onoga što ja nazivam kapitalizmom, u najširem smislu – može proučavati na osnovu poznavanja ove žene. U današnjem svetu, ako se ne vratimo Pandori-Geji – koja je živela, koja živi i koja, verujem, i dalje živi u svojoj pećini u Delfima – ako ne obnovimo svoju sposobnost da prepoznajemo jezik snova, koji ona može da protumači, onda smo izgubljeni; svet neće preživeti.
Pogledajmo šta se dogodilo u pećini, kada je njena utroba postala kutija. Apolonovi sveštenici – muškarci! – koji su došli iz Male Azije, zamenili su Pandoru u pećini devojčicom koja je stajala na tronošcu, devojčicom koju su zarobili i drogirali je da bi je naterali da govori određene stvari, da bi onda na osnovu toga, u heksamertima – dakle, u heksametrima – predviđali budućnost, kao moderni inženjeri. Moj utisak je da se danas srećemo s novom Pitijom… kako kažete Pitija na francuskom?
Domenak: (izgovara) „Piti“… (od Pythie)
Ivan: … s novom Pitijom u obliku kompjutera, kalkulatora, elektronskih mašina koje nam se obraćaju, ali ne više u heksametrima, već u dodekametrima, u ritmu od 12 bitova u jedinici vremena. To je kraj sveta. To je konačni, krajnji zaključak do kojeg smo došli time što smo Pitiju – svet koji Pandoru vidi kao onu koja drži kutiju – zamenili za staru Majku Zemlju, koju naša generacija – ili makar mladi ljudi – danas vide kao plavu zvezdu, na koju gledamo s nostalgijom s Meseca.
Ovu degenerisanu Devicu Mariju, u njenom degenerisanom obliku one koja dodeljuje milost, u Meksiko su doneli Španci, ali oni su tamo, kod jednog primitivnog naroda, s potpuno drugačijim viđenjem sveta, otkrili drugu boginju, Tonancin (Tonantzin). Oni su Devicu Mariju poistovetili sa Tonancin, kao što su i prvi hrišćani Devicu Mariju poistovećivali sa helenističkom Gejom, ali vrlo retko sa drevnom Pandorom, Pandorom-Gejom. Tonancin je potpuno drugačija boginja. Gledam je svakog dana s našeg balkona.
Domenak: U Kuernavaki (Cuernavaca).
Ivan: Da, tamo imamo dva velika vulkana, Popokatepetl i njegovu ženu, Tonancin Icaksivatl (Ixtaccíhuatl ili Iztaccíhuatl, „bela žena“). Svakog dana, Sunce se rađa između njenih stopala. Međutim, to je svet koji Evropljani ne razumeju, zato što Tonancin noću  jede Sunce i rađa zvezde: jede ga noću i zato je njen stomak pun kostiju, kostiju drevnih, pojedinih zvezda. Ceo problem proširivanja zapadne kulture na Ameriku možemo da sagledamo ako pokušamo da ujedinimo boginje pomoću simbola, da pomoću simbola stopimo Devicu Mariju i helenizovanu Geju, sa neolitskom, astečkom boginjom Tonancin. Ah, o tome bi moglo reći mnogo toga… (smeje se)
Domenak: Mnogo ste pričali o tim boginjama koje nas okružuju, ali u našem razgovoru niste nijednom spomenuli Hristovo ime. Da li je to bilo namerno?
Ivan: Vidite… Ne želim da govorim površno… o svojim prijateljima. I da odemo korak dalje, mislim da su danas ljudi postali skloni da se olako pozivaju na ime božije, obično da bi opravdali nešto. Radije bih pokazao da ga volim, umesto da pričam o tome. Danas je to skoro nemoguće uraditi, a da ne upadnete u vrlo neprijatne dvosmislenosti.
Domenak: Imamo instituciju, ali imamo i njenu inverziju. Šta znači kada ta institucija tvrdi kako sledi Hrista?
Ivan: Vidite, ta institucija (crkva) počiva na političkom modelu, na modelu administracije, birokratije, čak i po Bibliji. Činjenica da su moji koreni u crkvi čine od nje, na neki način, majku. Vezani smo nju za ceo život, kao vi za svoju ženu. Ali, iz Biblije znam i da je ona kurva. I ja ne bih bio Rimljanin,  rimokatolik, u crkvi koju je osnovao Gospod, da nisam imao hrabrosti da se poistovetim sa sinom kurve. Ali, vidite, ima stvari koje… Otuđenje je takvo da kada bismo sada pričali realistički, o crkvi kakva zaista jeste, odmah bi vam bilo jasno da je ona u opadanju. 
U Francuskoj, u Rimu, u većini južnoameričkih zemalja, verovatno bih se pre povezao s nekom partijom, možda demagoškom, s nekim levičarskim demagozima, nego s desničarskim. Prihvatimo dvosmislenost toga da smo sinovi nedostojne majke, ali koja nije jedna od nas. To nam, na neki način, može pomoći da bolje vidimo kakav bi trebalo da bude naš stav prema instituciji. Na zapadu postoji jedna velika tradicija proučavanja, analiziranja jedne institucije koja nije država: eklesiologija (proučavanje crkve). Ako primenimo opštu eklesiološku teoriju, u duboko sekularnom smislu, onda možemo bolje govoriti o tim novim religijama koje nastoje da „proizvedu“ svetovne blagoslove, kao što su obrazovanje, zdravstveni sistem, blagostanje, i steći jasniju predstavu o tome šta bi trebalo da znači inverzija institucija. Današnje institucije, čak i crkva, nastoje da „proizvedu“ milost, iako bi trebalo da budu stolovi za kojima ćemo moći da pronađemo jedni druge, u ime tajne. I da povratimo ono intimno, uvek lično osećanje nade, umesto da dopustimo da nada – kao što smo pričali ranije – postane otuđena, i tako potvrdimo ono što je Kami (Albert Camus) rekao za francuski jezik, na osnovu proučavanja njegovog savremenog oblika.
Domenak: Mislite da crkva čini mnogo, da može da učini mnogo u Južnoj Americi, tamo gde i vi radite... (Ilič ga prekida, „Ne, ne...“) i gde ona to i čini…
Ivan: To je i dalje moćna institucija. Zato ona može da upotrebi svoju moć radi podrške, na primer, onima koji sebe danas smatraju levičarima ili čak radikalima. Neki ljudi to rade. Ali, to će nužno biti narušeno novom vlašću, čiji će glavni cilj biti da poveća „proizvodnju“, BNP, u korist svih. Mislim da umesto toga treba da se okrenemo poruci Jevanđelja i da u njoj pronađemo nadahnuće, hrabrost, ali i osećaj za humor, osećaj za relativnost stvari… strah od Boga.
Dozvolite mi da objasnim šta pod time podrazumevam. Opstanak sveta mora da počiva na novom političkom sistemu, u kojem će većina postići saglasnost oko toga šta je dovoljno dobro, dovoljno živo, dovoljno brzo. Govorim o siromaštvu duha, u najdubljem smislu, zato što su, prema Jevanđelju, siromašni ti koji će naslediti zemlju. Postoji čudna bliskost između blaženstva siromaštva – ako ga shvatimo u političkim okvirima koje sam spomenuo – i onoga što logično vidimo kao suštinsko za opstanak sveta, u kojem je čovek postao skoro svemoćan.
Ima jedan teolog iz XVI veka… (pokušava da se seti imena)… koji je komentarisao Summa theologiae sv. Tome, tamo gde govori o odnosu između blaženstva i darova Svetog Duha. On pokazuje kako je sv. Toma smatrao da strah – ne: briga za Boga, izvinite – čini osnovu siromaštva, zato što nije reč o podaničkom strahu, kao kada bih se plašio da ćeš me udariti. To je pre prijateljska bojazan; to sam ja, koji ne želi da između nas stoji bilo šta. Bojazan od onoga što bi se moglo isprečiti između mene i tebe je prava osnova tog siromaštva, te potrebe za gornjom granicom, koja bi danas morala da vodi politiku. Naravno, možete reći da je to utopija, ali ja kažem da nije; to je vera u suštinsku dobrotu čoveka, čak i kada je teško povređen. Da.
Domenak: Ivane, ipak moram da vas pitam nešto. Ranije ste rekli da su vaši koreni u Bibliji. Siguran sam da biste mogli da pronađete srodne duše u skoro svakoj zemlji. Zašto živite baš ovde? Znate, pomalo me podsećate na one koje Rajt Mils (C. Wright Mills) nazivao elitnim boemima, na intelektualce koji žive između Njujorka i Pariza, Pariza i Tokija. Da li ste se skrasili u Južnoj Americi i konkretno u Meksiku?
Ivan: Da, uvek kažem da je to moja domovina. Domovina, u smislu da sam usvojeni sin, koji nije iz Meksika. Nisam iz principa nelojalan prema svakoj naciji ili zastavi. Ali, ja (pre svega) imam prijatelje; poznajete neke od njih. Imam prijatelje i prijateljstvo je to koje me drži ovde, sigurno ne principi. Ali, znate, isto sam osećao i kada sam radio među njujorškim Portorikancima, u jednoj parohiji; 20.000 ljudi iz tropa, u tom bednom slamu. Tamo sam zaista video siromaštvo; tamo sam shvatio šta znači biti siromašan, smatran siromašnim. Kasnije sam obišao i severoistočni Brazil, ali nikada nisam video takvu bedu i siromaštvo kao među njujorškim Portorikancima. To me je i dovelo u Portoriko.
Domenak: Tada ste naučili i njihov jezik.
Ivan: Da, i zato nisam nikada dobro naučio španski. U našoj školi sam dobro naučio portugalski – u školi za „portugalski iz Kuernavake“, koju smo osnovali u Rio de Žaneiru – dovoljno dobro da se izgubim na karnevalu. Ali, španski ću uvek govoriti kao Portorikanac iz Njujorka.
Domenak: Govorite osam jezika. Da li neki smatrate svojim?
Ivan: Ne, mislim da sam čovek bez maternjeg jezika. Znate, teško je to, zato što se moj duh razvijao na tri ili četiri jezika istovremeno… i to objašnjava mnogo toga.
Domenak: A zašto ste… kako ste se našli među Portorikancima, što je za vas bilo tako prelomno iskustvo? Slučajno ili zato što ste hteli da živite među siromašnima?
Ivan: Da, slučajno.
Domenak: Slučajno?
Ivan: Slučajno. Bio sam u Nujorku, gde sam učio u jednoj biblioteci, i tamo sam naišao na Portorikance iz 108 ulice. U Njujork sam došao posle studija…
Domenak: Kakvih studija?
Ivan: Studirao sam za profesionalnog kristalografa.
Domenak: Kristalograf!
Ivan: Iako sam kasnije napisao svoju tezu iz istorije, imam sertifikat o tom znanju. Ali… Sreo sam te ljude u Njujorku. Bio sam fasciniran i tražio da radim u parohiji ili da živim u nekoj parohiji sa Portorikancima. Bio sam potpuno sam, u miljeu punom narkomana.
Domenak: Da li ste u to vreme već bili sveštenik?
Ivan: Da, bio sam sveštenik. Verujem da sam pošteno odslužio svoje četiri godine prakse kao sveštenik, ali u situaciji koju je teško opisati. Ali, imao sam osećaj… ne znam zašto, sve to me je podsetilo na godine skrivanja od Hitlera, tokom rata, kada bi me u ovom ili onom trenutku proglasili za Jevreja. Tako sam i nastavio da živim: život me je doveo u Portoriko, a Portoriko me je proterao.
Domenak: Proterao?
Ivan: Da.
Domenak: Vlada?
Ivan: Vlada i crkva zajedno, zato što sam ismevao njihovu glupost.
Domenak: Glupost? Mislite glupu razmetljivost?
Ivan: Da, da. Uvoz, način na koji su oni uvozili milosrđe na severnoameričko tržište.
Domenak: I tako ste se odmah vratili u Njujork?
Ivan: Ne, ne ne... Grupa prijatelja i ja smo zaključili da nam je potrebna neka nezavisna baza, nezavisna intelektualna republika. U Kuernavaki smo osnovali taj centar koji za život i svoju nezavisnost zarađuje tako što prodaje jedan prirodni resurs koji je potpuno obnovljiv: španski jezik. Predajemo španski, prodajemo pomalo i francuski, ali svi oni koji misle da smo neki genijalni predavači, treba da znaju da je to samo način na koji preživljavamo. Izgradili smo određenu nezavisnost, intelektualnu i političku. I sada, znate, imamo taj klub s nekih 300–400 ljudi, bogatih i siromašnih, ljudi iz Južne Amerike i čak iz Afrike, koji dolaze tamo da bi međusobno raspravljali, gde svako „lo que le da la gana“ (gde „svako dobija ono što želi“ ili „gde je svako na dobitku“), kako to kažemo na španskom.
Domenak: Nešto kao univerzitet.
Ivan: Da, ali: bez profesora, bez direktora, s nekih šezdeset ljudi koji tamo rade ili koji rade na publikacijama ili u biblioteci. Prema tome, ona pripada ljudima i teško je objasniti da li je ona više praktična ili teoretska. Naime, nekima od nas ona pruža mogućnost da budemo duboko prisutni u mnogim mestima širom Južne Amerike.
Domenak: Da li mislite da je vaše iskustvo sa školom u Kuernavaki bilo pozitivno, i da li ona može da posluži kao model, da se izveze, oponaša?
Ivan: Ne, to ne mogu da predvidim.
Domenak: Ne još?
Ivan: Ne mogu. Ne želim da nagađam, ne znam, razumete?
Domenak: Koliko dugo ste tamo?
Ivan: Deset godina. I to traje. Ali, mislim da svako... Svako ko želi da se oslobodi osećanja inferiornosti koje proizvodi taj prokleti obrazovni sistem, taj obrazovni mentalitet, i kaže, „Okupiću prijatelje da bismo raspravljali o nekim stvarima i zato ću u tu svrhu otvoriti mali kafe“, radi isto što i mi. I to je ono što se sada dešava, ne u velikim gradovima Južne Amerike, već u mnogim mestima, u malim selima.
Domenak: To je pravi narodni univerzitet.
Ivan: Da, samo što ga ne bi trebalo zvati univerzitetom.
Domenak: Čime se sada bavite? Šta planirate?
Ivan: Ne znam… Ne znam.
Domenak: Proučavanje?
Ivan: Življenje. Znate, ja nisam prometejski karakter.
Domenak: A ni pesnik.
Ivan: Na vama je da vidite ima li od mene neke vajde.
Domenak: Zašto su vas proterali iz Portorika? Šta je bio razlog?
Ivan (smeje se, stavlja šake preko lica, kao da se stidi): Zato što sam u to vreme bio jedan od pet članova komiteta koji je upravljao celokupnim javnim obrazovanjem i rektor Katoličkog univerziteta. Insistirao sam da 42% portorikanskog nacionalnog budžeta namenjenih obrazovanju nije dovoljno. Traži sam još novca za državne škole, zato što sam verovao da privatni  i katolički koledži predstavljaju nepravičnu konkurenciju, koja pokušava da stekne veći prestiž i tako svede državne škole na drugorazredni nivo. Našao sam se u nemogućem položaju, kako u odnosu na liberalni establišment, tako i u odnosu na crkvene vlasti i desničarski establišment. I eto, sada se pomalo stidim da pričam o tome, zato što su kasnije analize situacije u Južnoj Americi, koju sam obilazio godinu dana, od Kuernavake do Portorika, u stvari, od Portorika do Kuernavake…
Domenak (prekida ga): Mnogo ste putovali i to peške, zar ne?
Ivan: Da, kao i Španci u svoje vreme, peške, s jednog na drugi kraj, što je zaista dugačak put… U svakom slučaju, shvatio sam da je moja greška, koju su sam delio s mnogima, bila u tome što sam verovao da se kroz „reformu“ školstva mogu promeniti institucionalna produktivnost i distribucija. Tek mnogo kasnije sam shvatio da će škola, sve dok ostaje škola, morati da stvara neželjeni nusproizvod, koji je mnogo gori od njenog glavnog proizvoda, u najboljim uslovima, to jest, od dece koja su naučila nešto. Naime, ono što želite… u školi… jeste da dete prvo nauči da je sâmo učenje plod zvaničnog, institucionalizovanog procesa. Ono uči da iz godine u godine stičemo sve veću ličnu vrednost ako nastavljamo da akumuliramo nove slojeve određenog duhovnog, intelektualnog proizvoda. Učimo da je ono što je vredno učenja, što će se kasnije pokazati korisnim, ili što će možda biti korisno za društvo, ono što dobijamo od određenog profesionalca. Učimo da je podučavanje, ako ga ne pruža neki profesionalni instruktor, na neki način manje vredno.
Cela ta kritika školstva počela je posle 1960. Mislim da smo u tome bili prilično uspešni, utoliko što smo podstakli ljude da razmišljaju o nužnosti ukidanja škola (la déscolarisation, „deskolarizacija društva“), da zamišljaju jednostavnije društvo, s transparentnijim tehnologijama, što podrazumeva uvažavanje granica koje sam spomenuo i o čemu ćemo još pričati. Mislim da je naš zadatak u Kuervanaki – kojem smo potpuno posvećeni – da izvedemo slične analize i kada je reč o zdravstvenom sistemu, mitu o brzini i stanovanju. U Južnoj Americi, u svim zemljama, minimalni kriterijumi po kojima se određuje da li je neka kuća useljiva ili za rušenje – ako je grad ne želi – toliko su složeni da je mesečna renta za jedva useljivu kuću veća od prihoda 80% stanovništva. U svim tim oblastima – obrazovanju, zdravstvenoj zašiti, stanovanju – potrebno je da ljudima pružimo nove alate, uz pomoć tehnologije, da bi mogli sami da naprave krov nad glavom, da se postaraju za sebe, da uče. Čak ni video biblioteka danas nije toliko skupa. To znači da je potrebno da još jednom preobrazimo svoj jezik; u ovom trenutku, naš jezik koristi imenice za koncepte koji su se nekada izražavali glagolima, aktivnim glagolima. Danas možemo da shvatimo pad Rimskog carstva, imamo gnosu. Ali, gnosa je danas postala skladište znanja, u kojem možemo da kupimo ili nabavimo diplome. Izveštili smo se u njihovom sakupljanju, zato što smo po karakteru postali pravi kapitalisti znanja.
Domenak: Ovaj obrazovni sistem koji napadate, jedna je od glavnih funkcija našeg kulturnog i društvenog progresa. Kako možete da zamislite društvo bez škola?
Ivan: Pre nego što shvatimo ili počnemo da pričamo o društvu bez škole – što je bio slučaj u svim istorijskim periodima i što je važilo za tri četvrtine populacije, koja nije išla u školu ili koja je bila isključena iz školovanja posle godinu ili dve i tako, na neki način, bila u još gorem položaju, zato što je u školi naučila samo da je inferiorna u odnosu na one s više školskog obrazovanja – moramo shvatiti štetu koju škola pravi. Zato moramo da napravimo jasnu razliku između onoga što učenik ili njegov učitelj lično radi, u određenim okolnostima, od onoga što školovanje, kao struktura, radi neminovno.
Ponekad učenik nauči nešto od učitelja. Svi se sećamo onih trenutaka iz detinjstva kada bismo doživeli neki istinski prosvetljujući dan ili čas s nekim učiteljem. Ali, to je nešto potpuno drugačije od onoga čemu škola podučava širom sveta. Ona uči dete da mu je za učenje potrebna institucija. Ona uči dete da ono što možda neće naučiti spada u neki viši nivo, o čemu odlučuje neko drugi. Ona uči dete da se oseća birokratski klasifikovanim. Škola neminovno uči dete da je podučavanje koje društvo ceni proizvod institucije; da podučavanje zavisi od te institucije i eksperata koji znaju kako se takva roba proizvodi. Škola neminovno usađuje kapitalizam, kapitalizaciju znanja, zato što je kapitalista taj koji svojom diplomom može da pokaže šta je interno akumulirao, a društvo mu pridaje veću društvenu vrednost nego osobi koja nema tako vredan sertifikat o iskustvu. 
Od trenutka kada je postalo obavezno – kao što sam rekao, školovanje je u većini zemalja obavezno, ali i dalje nedovoljno za ogromnu većinu, čak i na tom obaveznom nivou – školovanje je širom sveta uspostavljeno kao reproduktivni organ društva. Rusija se reprodukuje pomoću iste institucije koju koriste i Sjedinjene Države: gradivo od nekih hiljadu časova godišnje, po starosnim grupama, s tridesetak učenika po učitelju, iz godine u godinu, radi interne akumulacije znanja. Škola je koren spiritualizacije kapitalizma. I nema mogućnosti za neku alternativu kapitalizmu, sve dok nastavljamo da proizvodimo ljude kao kapitaliste znanja, u stvarnosti koja postaje sve kompleksnija, do te mere da više ne može da opravda potrebu za takvom kapitalizacijom.
Domenak: U Francuskoj se javno obrazovanje vezuje za celu borbu za progres, i zato, kada govorite o ukidanju škola, ljudi kažu sebi, „Ovaj hoće da nas vrati u srednji vek!“
Ivan: Znam… Ali, veoma je teško govoriti o kapitalizmu nematerijalnih proizvoda. Ljudi često ne shvataju da kroz školovanje, a naročito obavezno školovanje, mi zapravo pretvaramo rast, učenje i razvoj u rezultate konzumacije proizvoda jedne velike, internacionalne institucije: škole. Lični rast smo pretvorili u obrazovanje, što znači u školovanje. I izgleda logično da kada jednom izvedemo takvu transformaciju i učinimo je obaveznom, obrazovanje, samo znanje, postaje roba –  čak i kada je, kao u većini zemalja, proizvodi sektor pod kontrolom države; obrazovanje ili bolje, znanje, postaje oskudno čim postane roba.
Pravi problem, pravi izazov s kojim se socijalizam danas suočava jeste komodifikacija društvenih tretmana – „tretmana“, tako se kaže? Dakle, terapija, koje definišemo kao proizvode institucija. Sve te priče o zagađenju – koje su veoma opravdane, budući da u ovom trenutku uništavamo prirodni svet Pandore – nemaju nikakvog smisla, ako ne shvatimo da na isti način možemo uništiti društvenu konvivijalnost (druževnost), društvenu teksturu, ako sledimo primer Rusije ili Sjedinjenih Država. Time što pokušavamo da razvijemo tercijarni sektor, sektor obaveznih usluga, završavamo tako što sve interpersonalne potrebe pretvaramo u robu: potrebu za pomoći kada sam bolestan ili umirem; potrebu da budem otvoren za svet i da učim šta se dešava u svetu, kada sam bio mlad; potrebu da idem od mesta do mesta, koristeći transport.
Kada je Marks napisao čuveno prvo poglavlje Kapitala, roba je za njega pre svega bila parče tkanine. Bila je nešto opipljivo. Ali, ako čitate pažljivije, videćete da je taj čudni, stari čovek video nešto, kada je govorio o „skakanju u ambis“. Video je šta bi se moglo dogoditi jednog dana, kao u onom sjajnom delu gde kaže: „… na taj način, možemo stalno dobijati sve više korisnih stvari i sve više beskorisnih ljudi.“[2] Shvatio je da će doći vreme kada će za čovečanstvo sve usluge postati roba.[3] Mislim da se problem degradacije današnjeg sveta – trostruke degradacije, što ću objasniti malo kasnije – ne može rešiti sve dok političari i ideolozi ne shvate način na koji smo sve tretmane pretvorili u robe, često u ime socijalizma.
Kada govorim o trostrukom zagađenju, o trostrukoj degradaciji, mislim na postepeno uništavanje resursa, na degradaciju ili obezvređivanje onih roba od kojih zavisimo i čiji smo robovi postali, kao i na društvenu polarizaciju. Ostanimo na primeru škole. Kada obrazovanje ili znanje jednom pretvorim u školovanje, automatski stvaramo ljude koji će iz nekog razloga biti izabrani da dobiju više školovanja nego ostali i koji će svoje ekonomske, društvene i političke privilegije pravdati činjenicom da su duhovno akumulirali tu nematerijalnu robu koju nazivaju „znanjem“.
Morao da shvatimo da imati tehnološki svet bez vladavine eksperata, znači da se neki aspekti tehnologije, koje je tehnologija omogućila, moraju radikalno ograničiti, za dobro ljudi. U Peruu bi svako morao da bude u stanju da popravi svoj motor, ako ga ima, i niko, čak ni predsednik ili hitna pomoć, ne bi smeo da se kreće brzinom većom od 15 kilometara na sat. Svaka osoba, u Peruu ili Meksiku, mogla bi da nauči kako da obavi analize krvi, neophodne da bi se utvrdilo 90% bolesti koje danas ubijaju mlade – to mogu da nauče za dve nedelje – i kako da primeni odgovarajuće lekove. Ali, za tako nešto, mora se eliminisati mogućnost da u nekoj maloj zemlji kao što je Honduras imamo dve kobaltne bombe, u međusobnoj konkurenciji, od kojih korist imaju samo oni koji su već postali kapitalisti znanja, to jest, oni koji su akumulirali, apsorbovali znanje koje se nudi na tržištu – na zapadnom ili istočnom tržištu – kao roba.
Domenak: Muči me jedno pitanje, koje moram da vam postavim. Ko će definisati taj društveni i ekonomski optimum i pretočiti ga u politiku?
Ivan: Čujte, pričam o maksimumu, koji verovatno ima veze sa određenim optimumom. Ali, mislim da je u svetu u kojem je sve postalo moguće, naučno moguće, svaka brzina, svi načini za produžavanje života – čovek koji je rukovodio američkim svemirskim programom prošle nedelje je dao otkaz da bi se posvetio proizvodnji besmrtnosti (smeje se) – da je sve to moguće samo za neke ljude, sve dok ogromna većina pristaje da robuje zato da bismo poslali čoveka na Mesec. U takvom svetu je apsolutno neophodno da se politika fokusira na određeni plafon, da naznači šta bi za nas, u određenim oblastima, bilo „dovoljno“.
Domenak: Prometej, čovek koji dela i koji se pobunio protiv bogova, i dalje je među nama. Ali, onog drugog, Epimeteja, više ne spominjemo. Da li mislite da je on i dalje živ?
Ivan: On je na zapadu zaboravljen kao mitološka figura. Čovek koji je ostao sa Pandorom, čovek koji je zatvorio njenu amforu, pre nego što je iz nje pobegla nada. To je čovek koji je ostao uz svoje bližnje. Epimetej je i čovek koji je izmislio nadu, koji je izumeo planiranje, stvaranje sveta za ljude, zato što je Epimetej taj koji je ostao s bližnjima u ovom svetu.  Mislim da je pravi problem s kojim se danas suočavamo kako da ponovo probudimo nadu, u najdubljem humanističkom smislu, u našim bližnjima, u ovom svetu, na ovoj zemlji. Nada je bila otuđena od trenutka kada je postala proizvod natprirodnih institucija, koje su koristile obrede da bi proizvodile nadu u drugom svetu. Zato je Kami s pravom skrenuo pažnju na taj problem.[4]
Domenak: Ali, treba obnoviti nadu u nama, zar ne? Za naše živote.
Ivan: Za nas, za nas.
Domenak: Za nas, što znači kroz neku vrstu zajednice ili, kako vi to kažete, konvivijalnosti.
Ivan: Tačno.
Domenak: Drugim rečima, mislite na zajedničko življenje, koje nas više neće projektovati u stvari.
Ivan: Upravo tako. Treba da shvatimo da je institucionalna produktivnost dostigla tačku u kojoj počinje da nas guši, da sputava našu otvorenost za konvivijalnost. Došli smo do tačke u kojoj je cela jedna kultura postala toliko usmerena na ispunjavanje ljudskog života kroz konzumaciju dobara i usluga, da smo postali nesposobni, kao tipični pripadnici takve kulture, za veru u iznenađenje da se druga osoba, iako nije profesionalac, iako nije deo neke institucije, iako nije prošla ni kroz neku naročitu obuku, može postarati za mene, da mogu nešto naučiti od nje. Mora se napraviti i razlika između nade koju treba ponovo da osvojimo i nade u smislu, kako to kažu Englezi, „expectation, rising expectation“ (očekivanja, sve veća očekivanja). Moramo naučiti da pravimo razliku između otvorenosti za iznenađenje drugom osobom i očekivanja, nade da će nam institucija podariti proizvod koji smo naučili da planiramo i s kojim se unapred poistovećujemo. Mislim da je ponovno otkriće naše sposobnosti da se oslonimo jedni na druge, čak i u tehnološkim društvima – koja se, među svim društvima, nalaze u najgorem stanju, kako na zapadu, tako i na istoku – veliki zadatak našeg vremena.
Kada raspravljaju o problemu budućnosti, kao nas dvojica, ovih nekoliko dana, ljudi obično nastoje da institucije učine još produktivnijim – da se zaštite od nedaća koje je oslobodila Pandora – i da bolje distribuiraju proizvode tih institucija. Ali, ja mislim da pravi zadatak ležu u izokretanju institucija.
Domenak: Da. Ali, dobro znate šta će ljudi reći za takve ideje. Reći će da su utopijske.
Ivan: Ne znam šta je suprotnost utopijskom. Većina… menadžera ljudi („menadžera“ izgovara na engleskom) misli da je to realizam ili makar ono što oni nazivaju realizmom. Ja govorim (pokazuje prstima, pod 1) o pojednostavljivanju, (2) o izokretanju institucija i (3) o deprofesionalizaciji. Te tri stvari smatram nužnim, ako hoćemo da preživimo. One su, prema tome, za mene nešto realistično. Kada pričam o pojednostavljivanju, ljudi često kažu, „Ah, evo još jednog sanjara iz velike tradicije povratka prirodi… Primitivista!“ Nemam ništa protiv da me povezuju sa „neologičnim (sic!) konzervativcima“… (primećuje da je greškom izgovorio „néologiques“, umesto „néolithique“)… Mislim, nemam ništa protiv da me nazivaju „neolitskim konzervativcem“.[5]
Domenak: Aha, neolitski!
Ivan: Da, tako glasi ta etiketa… Pričam o potrebi za pojednostavljivanjem života, ako želimo da živimo na dobroj zemlji. Zato što oni koji su protiv pojednostavljivanja, u ime daljeg progresa – progressus populorum, što na srednjovekovnom latinskom označava „one koji su poludeli“[6] – kažu kako nam nikada neće biti „dobro i dovoljno“, zato što „dobro“ uvek znači „više“. Govorim o izokretanju institucija. Umesto institucija koje imamo, koje su pumpe, prese, levci za ulivanje znanja detetu, zalažem se za institucije koje će onima koji žele da uče dati svet koji je dovoljno jednostavan da bi mogli da uče od života, umesto o životu.
Dok sam pešačio Južnom Amerikom, tokom mnogih meseci, od Karakasa do Santjaga, često sam bio u prilici da živim u malim selima, u kojima ljudi znaju kako da žive zdravo, bez potrebe za doktorima, koji bi za njih proizvodili zdravstvene usluge, tako da bi mogli da žive na „svemirskom brodu Zemlja“, kako to ekolozi i mehaničari vole da kažu. Najzad, verujem u deprofesionalizaciju. Bili smo u stanju da deprofesionalizujemo pisanje i čitanje. Zašto ne bismo deprofesionalizovali skoro celu medicinu, kao što su to uradili Kinezi? Znamo da u nesrećama mnogi ljudi umiru zato što oni pored njih nisu znali šta da rade. Govorim o repersonalizaciji vrednosti, razmene i usluga na nivou kompetencije koji je pre moderne tehnologije bio nezamisliv. Mislim da je glavni preduslov za to da ovo o čemu govorim bude politički pojmljivo, većinska saglasnost oko nekih osnovnih dimenzija, oko toga koja je brzina dovoljna, oko toga koji su alati dovoljni za zdravlje. I ako je to ono što hoćemo, onda ne bi trebalo da – makar ne kao društvo – za tebe proizvodimo više od onoga za šta smo, na osnovu zajedničkog dogovora, odlučili da je dovoljno za svakog.
U ovom trenutku, još od Francuske revolucije, cilj demokratije definišemo kao postizanje konsenzusa oko minimuma koji bi svako morao da ima. Ja predlažem izokretanje tog shvatanja. Glavni cilj zdravog političkog sistema trebalo bi da bude utvrđivanje maksimuma za koji se svi slažu da je dovoljan za svaku osobu. Kažem to, zato što mislim da se ekonomija mora promeniti iz ekonomije zasnovane na cirkulaciji u ekonomiju unutar stabilne države, koja uvažava ograničenost sveta – fizički, materijalni svet nije neograničen sistem – i koja priznaje da istinska inventivnost, poezija, mašta, po definiciji nisu robe i da su, samim tim, neograničene. 
Da to kažem na drugi način, ako je tako jednostavnije: kada me ljudi pitaju da li sam utopista, kažem da sam za pojednostavljivanje, a ne za romantizam. Ja sam za izokretanje funkcije institucija, a ne protiv svih institucija. Ja sam za deprofesionalizaciju i repersonalizaciju vrednosti, a ne protiv kompetencije. Svi mi koji živimo u jednostavnijem svetu, znamo da su ljudi u stanju da od blata naprave stvari koje su predivne, fantastične i izuzetno složene.
Dozvolite mi da vam odrecitujem jednu pesmu koji sam pročitao u avionu, na putu za Pariz, zbog ovog razgovora. To je neolitska astečka poema, koju je zapisao jedan Španac, na španskom, ali koja je nastala na jeziku Nahuatl. Pesma glasi:
„Samo si nas pozajmio jedne drugima, na jedan kratak trenutak.“ – Zato što se pesma obraća Bogu. – „Živimo, zato što si nas ti nacrtao. Imamo boju, zato što si nas ti obojio. Dišemo, zato što nam ti pevaš. Ali, samo si nas pozajmio jedne drugima, na jedan kratak trenutak.“
I zatim:
„Zato što brišemo sebe, kao crtež, čak i onaj iscrtan opsidijanom. Gubimo boju, kao što čak i kecal, lepa zelena ptica, gubi svoju boju. I ostajemo bez zvuka i daha, kao što zamire i pesma vode. Samo si nas pozajmio jedne drugima, na jedan kratak trenutak.“


 Žan-Mari Domenak (1972)


IMPRESUM

Le Service de la recherche de l’RTF vous a présenté dans la série Un certain regard Ivan Illich.
Emission: Un certain regard
Production: producteur ou co-producteur Office national de Radiodiffusion télévision Française
Réalisateur: Bernard Sobel
Participant: Ivan Illich
Présentateur: Jean Marie Domenach

Image: Bernard Dumont
assisté de P. Bernard Jaume
Son Xavier Vauthrin
Script-girl: Fabienne Choukroun
Assistant réalisateur: Christian Gomila
Montage: Jeanine Martin
Régie générale: Jean Lefaux
Réalisation: Bernard Rothstein

Kompletan film (51:51): http://vimeo.com/66948476
English translation by Clarke Mackey and Marty Kent.

Preveo: Aleksa Golijanin, maj 2014.
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com
Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti




[1] U filmu sa engleskim titlom ova reč je pogrešno prevedena kao „reči“, na ovom i još jednom mestu, jer „zla“ (ili „boljke“, maux) i „reči“ (mots) na francuskom, u Iličevom izgovoru (koji je možda i pogrešio), zvuče slično.
[2] Ekonomsko-filozofski rukopisi, Treći rukopis, deo „Potreba, proizvodnja i podela rada“, 1844. Marks se osvrće na oni koji vide samo proizvodnju „korisnih stvari“ i kaže: „… ali, oni zaboravljaju da prekomerna proizvodnja korisnih stvari proizvodi previše beskorisnih ljudi.“ (Sve napomene: AG.)
[3] Pogledati ceo pasus iz navedenog dela Rukopisa, budući da je kontekst kod Marksa drugačiji nego kod Iliča. Ilič govori o dekompetenciji, tamo gde je znanje prevashodno posed institucija i eksperata; Marks više misli na proizvodnju dokonih uživalaca „korisnih stvari“ i samih proizvođača luksuzne robe. Takvi ljudi, proizvođači, takođe su beskorisni, s racionalnog stanovišta. Ali, ta čuvena Marksova fraza, čak i kada se istrgne iz pravog konteksta, neodoljivo vodi ka Iličevom zaključku. Sve veća ekspertizacija, sve više uređaja, „pogodnosti“ i servisa, sve zavisniji i nekompetentniji ljudi, u svemu ili skoro svemu što ne ulazi u okvir njihove uske specijalizacije.
[4] Ilič verovatno misli na Kamijeva razmišljanja iz njegovog eseja Pobunjeni čovek (Albert Camus, L’homme révolté, 1951), naročito na poglavlja „Kainovi sinovi“ (iz izdanja Zora, Zagreb, Odabrana djela, 1976, knjiga 6, u prevodu Zvonimira Mrkonjića, str. 32–40) i „Mjera i prekomjernost“ (str. 287–290).
[5] Ilič misli na koncept i esej svog prijatelja Pola Gudmana (Paul Goodman, 1911–1972), New Reformation: Notes of a Neolithic Conservative (New York: Random House, 1970).
[6] Doslovno, „napredak ljudi“, tako da je nejasno odakle značenje koje navodi Ilič, osim što iznosi svoje viđenje „progresa“.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top