Mi govorimo svoj jezik. Kako drugačije možemo da budemo blizu jezika nego govorenjem? Pa ipak, naš odnos prema jeziku jeste neodređen, nejasan, gotovo nem. Steći iskustvo o jeziku jeste nešto što je drugačije nego steći znanje o jeziku. Takvo zanje daju nam nauka o jeziku, lingvistika i filologija raznih jezika, psihologija i analitička filozofija- one ga stalno uvećavaju, uvećavaju ga ad infinitum. Odnedavno, naučno i filozofsko istraživanje jezika sve odlučnije teži uspostavljanju onog što se zove ‘metajezik’. Naučna filozofija teži uspostavljanju tog nadjezika, dakle sebe kao meta lingvistike. Ali jedna stvar jesu naučna i filozofska znanja o jeziku, a druga stvar je iskustvo koje stičemo o jeziku. Ali, kad sam jezik govori kao jezik? Dosta čudno, ali onda kad ne možemo da nađemo pravu reč za nešto što nas se tiče, što nas vuče k sebi, što nas pritiska ili čemu se radujemo. Mi tada ostavljamo neizgovoreno ono što imamo na umu i, ne razmišljajući o tome, prolazimo kroz trenutke u kojima nas je izdaleka i ovlašno sam jezik dotaknuo svojom suštinom.

Tamo, međutim, gde do jezika treba dovesti nešto što dotad još nikad nije bilo izgovoreno, sve zavisi od toga da li jezik poklanja ili uskraćuje prikladnu reč. Takav je pesnikov slučaj. Pesnik može dospeti čak dotle da mora na svoj način, to jest pesnički, dovesti do jezika iskustvo koje on stiče o jeziku.

Među kasnim, jednostavnim, gotovo songovskim pesmama Štefana Georgea nalazi se jedna kojoj je naslov ‘Reč’. Ona je prvi put objavljena 1919. godine. Kasnije je uvršćena u zbirku Novo carstvo. Pesma se sastoji od sedam strofa sa po dva stiha. Prve tri jasno su odvojene od druge tri, a te dve trijade, kao celina, odvojene su od sedme završne strofe. Način na koji ćemo ovde ukratko, ali i kroz sva tri predavanja, razgovarati s pesmom nema pretenzija da bude naučan. Pesma glasi:

Reč
Čudo izdaleka ili san
Doneo sam na ivicu moje zemlje
I čekao dok seda Norna
Nije našla ime u svom kladencu –
Zatim sam mogao to da neposredno i snažno
zgrabim
Sada ono cveta i sja duž granice…
Jednom sam se sa srećnog putovanja vratio
S blagom obilnim i lomnim
Tražila je dugo i obznanila mi:
‘Tako nešto ne spava ovde na dubokom dnu’
Posle čega mi je ono nestalo iz ruke
I nikad moja zemlja nije dobila bogatstvo…
Tako sam tužan naučio odricanje:
Nijedna stvar ne može da bude tamo gde reč nedostaje.



(Martin Hajdeger, Na putu k jeziku, Fedon, Beograd, 2007, str. 155-159)


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top