U svakom periodu ruske istorije postoje bele i crne stranice. Mi ne možemo i ne želimo da ih delimo na naše  i tuđe. To je naša istorija! Njene pobede su – naše pobede, njeni porazi – naši porazi. Uvereni smo da prestajući da delimo prošlost nalazimo sadašnjost i osiguravamo budućnost. Sledeći svoj hiljadugodišnji put od „Svete Rusije“ ka „Velikoj Rusiji“, Ruska Država se istorijski urušila. Kijev! Vladimir! Moskva! Peterburg-Petrograd! Moskva! To je pet etapa života naše Otadžbine, sudbina naše Domovine.  Kijev je – početak „Svete Rusije“. Knez Vladimir je krstio ruske ljude u pravoslavnu Hristovu veru. Staranjem i podvizima velikog kneza Andreja Bogoljubskog „Sveta Rusija“ je procvetala u Vladimiru i, ojačavši tokom vekova, postala srce Moskovskog Carstva. U to vreme vera je prirodno ulazila u način života, a način života u veru. Državna ideologija bila je neodvojiva od pravoslavnog poimanja sveta, od simfonije Carstva i Sveštenstva. Sav život je u Crkvi – to je aksiom Moskve, istorijski koren onog odnosa prema svetu koji se obično naziva crkveno-konzervativnim.

Petrove reforme izvode svetovni i državni život Rusije izvan crkvene ograde. „Velika Rusija“ obeležila je Rusku Imperiju. Svetu se pokazao Peterburg, čija su deviza postale reči Jekaterinine zapovesti: „Rusija je evropska država“. Mesto patrijarha preuzeo je Sinod. Simfonija vlasti se preobratila. Sav život je u državi – to je aksiom Peterburga, izvor onog ruskog poimanja sveta koji se obično naziva državno-konzervativnim. Ruska Imperija ponavljala je put Vizantijske Imperije. Voljom imperatora ona je sve više postajala „Velika Rusija“, a u njoj je sve manje ostajalo „Svete Rusije“.  Carski ukazi upravljali su „državnim preuređenjima, sprovodili političke, ekonomske i sudske reforme koje su doprinosile „građanskoj emancipaciji“.

Početkom XX veka revolucionarno društvo istaklo je parolu „Sav život je u građanskom društvu“ i izvela ljude na ulice Petrograda. To je postao početak pogleda na svet, obično nazivanim liberalno-demokratskim.

Braneći pravoslavnu Srbiju, Rusija je 1914. godine ušla u Svetski Rat koji se za nju završio nizom revolucija razornih po viševekovnu monarhiju. Pošto je preživela Građanski rat i emigraciju carska Rusija se pretvorila u Sovjetski Savez – „Veliku Rusiju bez Svete Rusije“. Sav život je u partiji – to je aksiom sovjetske Rusije i osnova ideologije koja se obično naziva komunističkom.

Od polovine dvadesetih zemlja je počela da radi i živi „na granici mogućeg“. Život se pretvorio u borbu za opstanak. Politički režim zasnovan na strahu pratili su masovni entuzijazam i lična požrtvovanost. Podnet je teret kolektivizacije i industrijalizacije. Preživljeni užasi GULAGA. Likvidirani nepismenost, beskućništvo i banditizam. Pobeđeni su siromaštvo, bolest i glad. Učinjen je narodni podvig pobede u Velikom ratu, posle kojeg je naša zemlja narednim zamahom  savladala ekonomsku opustošenost i prva osvojila kosmos.

Međutim, krajem šezdesetih pošto je postigao maksimum od onoga što se moglo postići u sovjetskom obliku državnog uređenja i socijalističkog režima „sovjetski narod“, na čija pleća je palo neverovatno breme mobilisanog rada – iscrpeo je svoje snage. Zanos komunističke ideologije  i potencijal sovjetske državnosti bili su iscrpljeni. Na sivim tezgama „administrativnog tržišta“ počela je demontaža centralizovanog sistema sovjetske države i prava, koju su pratili raspadanje partijske elite, degradacija socijalističkog  društva i raspad sistema vrednosti sovjetskog čoveka. Sredinom osamdesetih počela je perestrojka, a 1991. godine Sovjetski Savez je nestao. To je bila geopolitička revolucija.

Na kraju, ušli smo u XXI vek živeći, ne više u „Svetoj Rusiji“ i ne u „Velikoj Rusiji“, nego na teritoriji Ruske Federacije. Imamo nove državne granice: na Kavkazu – kao početkom XIX veka, sa Srednjom Azijom – kao sredinom XIX veka i, što je za nas mnogo dramatičnije, sa Zapadom – kao 1600. godine, tj. posle vladavine cara Ivana Groznog. Od Sovjetskog Saveza, mi, građani Ruske Federacije, nasledili smo 75% teritorije i 51% stanovništva. Više od 20 miliona naših sunarodnika našlo se izvan granica Rusije, a u stvari, postali su emigranti.


Šta da se radi?

Došao je XXI vek… Možemo li mi danas, iskreno govoreći, reći sebi i drugima: da, zadovoljni smo svim što se dešavalo i što se dešava u Rusiji? Mislim da ne!

Ljudi su se umorili od slušanja izjava o političkoj nezavisnosti, od „uslišavanja“ apela na individualnu slobodu i verovanja u bajke o čudima tržišne privrede.

Euforija liberalne demokratije je prošla! Došlo je vreme da se – posao obavlja!

Prvo što nam je neophodno – to je uspostavljanje i očuvanje zakonitosti i pravnog poretka u zemlji.

Drugo – obezbeđivanje kulturne i nacionalne bezbednosti. Treće – porast „blagostanja za sve“. Četvrto – oživljavanje osećanja ponosa i odgovornosti za svoju zemlju. Peto – garantovanje socijalne pravde i socijalne zaštite građana, kao i odbrana prava i sloboda naših sunarodnika koji žive u bližem i daljem inostranstvu.

Da bi smo to postigli mi treba: da obnovimo snagu i moć ruske države, da podržimo nastajanje struktura građanskog društva, koje su za Rusiju nove, da uspostavimo i učvrstimo moralni autoritet vlasti, da obezbedimo dinamičan i stabilan privredni rast, da utemeljimo osnove pravne svesti kod građana, da vaspitamo kod njih osećanje poštovanja prema zakonu, radu, zemlji i privatnoj svojini.

Međutim, pre svega mi treba da verujemo u našu Rusiju, da učvrstimo duh naše nacije i obnovimo pozitivan lik naše zemlje u čitavom svetu.

Ne povratak u prošlost – toga neće biti u Rusiji, već okretanje prema budućnosti, koja je dostojna buduće velike zemlje!

Uvereni smo da samo pravedan oblik sklopa slobode i vlasti, zasnovan na spajanju zapovesti i ideala PRAVDE sa principima i normama PRAVA, može i mora da svima nama obezbedi „normalan ljudski život prema normalnoj ljudskoj logici – bez revolucija i kontrarevolucija“.

Rast i stabilizacija – znače stabilan razvoj zemlje, uzajamnu povezanost državnih reformi i društvenih promena, koje se s jedne strane oslanjaju na nacionalnu i kulturnu tradiciju, a s druge – odgovaraju na globalne izazove civilizacije.

Ovaj „stabilan razvoj“ ima dinamičan karakter. On potvrđuje pojavljivanje za Rusiju novog tipa političkog, ekonomskog i pravnog mišljenja. Mišljenja strateškog, globalnog, dugoročnog, perspektivnog, koje oblikuje novu pozitivnu sliku ruskog sveta. Logika rasta i stabilizacije rađa novu organizaciono-pravnu formu delovanja – društveno-državnu. Ona zahteva reformu upravljanja, nastupanje nove generacije rukovodilaca na svim nivoima vlasti, rađanje nove generacije stručnjaka u komercijalnom i nekomercijalnom sektoru.

„Novi kadrovi“ moraju posedovati izuzetne kvalitete: „da vide i čuju“ svoj narod i svoju zemlju u „buci i tutnjavi“ globalnih promena. Oni moraju biti kadri: da predvide osnovne pravce globalnog razvoja, da odrede strateške ciljeve i rešavaju taktičke zadatke unutrašnje i spoljne politike, da otkrivaju i rešavaju ključne probleme državne izgradnje i društvenog samoupravljanja, da jačaju vertikalu državne vlasti na federalnom i regionalnom nivou, da otvaraju i podržavaju strukture građanskog društva, da obezbede slobodu i konkurenciju u sferi privredne delatnosti i preduzetništva, da osvajaju inovativne i podržavaju tradicionalne forme i metode administrativne i privredne delatnosti.

Mi smatramo da je rešavanje zadataka osiguranja političke stabilnosti i privrednog rasta zemlje i pretvaranje Rusije u konkurentnu svetsku silu moguće, pod uslovom da se država i građansko društvo slože i zajedno definišu Opštenacionalnu misiju i Program razvoja Rusije u XXI veku.

Za postizanje takvog „sporazuma“ potrebno je da preispitamo ulogu i značaj glavnih faktora materijalne proizvodnje: RADA, ZEMLJE, KAPITALA, ČOVEKA, razmatrajući ih sa stanovišta duhovnog jedinstva PRAVA I PRAVDE.

Da bi se kroz PRAVO I PRAVDU video materijalni svet i čovek, potreban je novi pogled na svet sposoban da istovremeno prima, kako sveopšte tendencije globalnog razvoja čovečanstva, tako i lokalne specifičnosti razvoja nacija, naroda i ličnosti. A takav univerzalni pogled na svet postoji, mi ga nazivamo prosvećeno-konzervativnim. Prosvećeni konzervativizam jeste empirijsko umeće da se razume prošli i budući svet pojava, svojstava i odnosa u odgovarajućoj i tačnoj meri, kao i sposobnost da se  efikasno deluje u savremenom svetu ne osujećujući ga.

Prosvećeni konzervativizam kao ideologija omogućava da se dosledno i efikasno sprovodi u život dinamično-stabilna unutrašnja i spoljna politika usmerena na postizanje globalnih ciljeva i rešavanje konkretnih zadataka političkog, privrednog i socijalnog razvoja naše zemlje.


Prosvećeni konzervativizam

Prosvećeni konzervativizam je pravi konzervativizam. On nema ništa zajedničko sa „reakcionarnošću“, „zastojem“, „pokroviteljstvom“ i „odsustvom želje za promenama“.

Ruski mislilac Nikolaj Aleksandrovič Berđajev, dao je uverljivu i preciznu karakteristiku njegovih osnovnih načela: „Konzervativizam podržava vremensku povezanost, ne dopušta konačan prekid te veze, spaja budućnost sa prošlošću.  Konzervativizam ima duhovnu dubinu, okrenut je prema izvorima života, sjedinjuje se sa korenima. Istinski konzervativizam je borba večnosti sa vremenom, otpornost  večitosti na prolaznost. U njemu živi energija koja ne samo održava nego i preobražava“.


Osnovne ideje, principi i vrednosti prosvećenog konzervativizma

Atmosfera i životna sredina državnog i društvenog razvoja Rusije ne treba da bude revolucionarni preokret ili kontrarevolucionarna osveta, već politička stabilnost i ekonomski rast, čija je osnova prosvećeni konzervativizam.

Ideologija prosvećenog konzervativizma apsorbovala je: fundamentalne duhovne osnove pravoslavlja i tradicionalnih religija u Rusiji, imperijske norme, principe i mehanizme izgradnje države,

principe, norme i običaje ruskog i Međunarodnog javnog i privatnog prava, predrevolucionarno iskustvo ruske parlamentarne prakse i partijskog uređenja, oblike zemskog i gradskog samoupravljanja koji su u Rusiji tradicionalni.

Prosvećeni konzervativizam je antiteza državnom bezvlašću, društvenoj anarhiji i individualnoj samovolji. On se suprotstavlja nacionalističkom ekstremizmu i međunarodnom terorizmu.

On se ne protivi ličnoj slobodi i ne odbacuje socijalnu pravičnost, ali je protiv jednostrane apsolutizacije, koju su dobila ova opšteljudska načela u liberalizmu i socijaldemokratiji.

To je politička, ekonomska i socijalna kultura našeg mišljenja, odnegovana na univerzalnim etičkim i estetskim osnovama ljudskog delovanja: odmerenosti, umerenosti, i taktičnosti.

U svojoj istorijskoj tradiciji ruski konzervativizam dosledno obuhvata četiri komponente: crkvenu, monarhističku, sovjetsku i liberalnu. Ideologija i pogled na svet prosvećenog konzervativizma baziraju se na određenim principima i vrednosnim orijentacijama.

Glavne među njima su:stalna odmerenost svuda i u svemu, postupanje po zakonu pravednosti i duhovnom poretku, zapoveđenom u PRAVDI, razvijen i izbalansiran sistem javnog i privatnog PRAVA, simfonija duhovne i materijalne proizvodnje u životu nacije, učvršćivanje vertikale vlasti i širenje horizontale kulture i života građanskog društva, harmonična povezanost unutrašnje i spoljne politike i ekonomije, regulisana tržišna ekonomija ili elastičan spoj „tržišta i plana“, razvijena kultura svesti o neophodnosti pravnih normi, koja je vaspitana na navici poštovanja i uvažavanja opštih ideala, principa i normi kontinentalnog prava i posebnih zakonskih običaja naroda, lojalnost prema vlasti, umešnost dostojnog potčinjavanja uglednoj vlasti, personifikacija vlasti i prednost lične odgovornosti u odnosu na kolektivnu neodgovornost, priznavanje grešnosti ljudske prirode i neraskidive povezanosti sa materijalnim svetom koji ga okružuje, pronalaženje i očuvanje sopstvenog dostojanstva i slobode, poštovanje i priznavanje dostojanstva i slobode drugih, čuvanje časti,  priznavanje dužnosti, poštovanje ranga, brižljivo čuvanje tradicija i stvaralačko prihvatanje  novina, ljubav prema domovini i služenje otadžbini, pamćenje i podsećanje na pretke sa zahvalnošću, briga o potomcima, staranje o deci i roditeljima, prednost evolucije u odnosu na revoluciju, opreznost u  promenama, slediti pragmatičnu logiku životnih okolnosti i zdravog smisla, ljubav prema svom narodu, naciji i kulturi uporedo sa poštovanjem i pažnjom prema raznovrsnosti života drugih naroda, nacija i kultura, odbacivanje radikalizma, jednostranosti i prekomernih uopštavanja, nepoverenje prema uravnilovci i tvrdom centralizovanom planiranju.

Osnovni princip mišljenja i delovanja prosvećenog konzervativca podudara se sa osnovnim principom stabilnog razvoja – misli globalno, a deluj lokalno.

Ideali, vrednosti i interesi prosvećenog konzervativizma za rusko društvo otkrivaju se u kontinuitetu u četiri bazne oblasti: Kulturi, Naciji, Ličnosti i Državi.


Kultura

Kult određuje kulturu, a kultura vaspitava naciju. Ona formira ličnost, organizuje društvo i konstituiše državu. Kultura obuhvata čitav svet stvari, osobina i odnosa koji nas okružuju. Danas se suočavamo sa lažnom kulturom. Kulturom koju predstavljaju kao stvar i potrošačku robu. Sa „kulturnom širokom potrošnjom“, koja se može usvojiti uz neznatne sposobnosti, bez ikakvih intelektualnih napora i po najjeftinijoj ceni. Mi se moramo odupreti lažnoj kulturi i suprotstaviti joj istinsku kulturu. Niko nas ne može naučiti istinskoj kulturi. Ona se ne može pasivno „usvojiti, poprimiti, naslediti“. U nju se može uključiti samo ličnim stvaralačkim radom.


Tradicija

Ličnosti, naciji i državi u Rusiji neophodni su stabilni uslovi postojanja, a stabilnost je – sestra tradicije. Tradicija je – talas, tekuće duhovno-materijalno jedinstvo prošlih, sadašnjih i budućih generacija. Mi odbacujemo revoluciju kao princip i način rešavanja političkih, ekonomskih, kulturnih i socijalnih problema. Negiramo je ne samo u direktnom obliku – kao krvavi bunt i totalno nasilje, nego i kao, u skrivenom obliku, tiho državno raspadanje, hroničnu društvenu bolest i duhovno osiromašenje čoveka.


Istorija

Konzervativno mišljenje nije samo tradicionalno, ono je istorijsko. Istoriju shvatamo kao jedinstvo prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena. Mi nismo neprijatelji progresa i nismo protiv razvoja ljudskog društva „napred i uvis“  Jednostavno, želimo da shvatimo: gde se nalazi „uvis“ i šta znači „napred“? Uvereni smo da prihvatanje novog ne treba da se pretvara u krvavi raskid sa starim. Starost treba poštovati. Narodi i ljudi koji zaborave svoju istoriju osuđeni su na nestanak. I ne treba zaboraviti da smo mi svesni sebe kao Rusi, a ne kao Nemci, Francuzi ili Englezi, pre svega zahvaljujući našoj prošlosti.


Nacija
Za prosvećene konzervativce nacija je – duhovno-materijalno jedinstvo svih građana Rusije, kulturno-jezičko zajedništvo naroda koji žive na njenoj teritoriji.


Domovina i Otadžbina

Svaki normalan čovek voli Domovinu i poštuje Otadžbinu. Istinski, prosvećeni patriotizam je norma, principijelna hrabra pozicija, pokazatelj duševnog zdravlja i zrelosti čoveka i građanina za kojeg ljubav prema svojoj zemlji ne znači antipatiju prema inostranstvu, jer patriotizam je jedinstvo ljubavi a ne mržnje. Ipak, ljubav čoveka prema Domovini nije završena i potpuna bez požrtvovane odanosti i služenja svojoj Otadžbini.


Nacionalno pitanje

Uvereni smo da nacionalno osećanje svakog naroda zahteva da se prema njemu odnosi dobronamerno i s poštovanjem. Zdravi, prosvećeni nacionalizam je – nacionalizam multietnički i multikulturni. To je slobodan, stvaralački, u pravom smislu reči kreativni nacionalizam.  U njemu nema kompleksa inorodne pripadnosti. On se ne plaši konkurencije i apsorpcije drugačijih komponenata, već je sposoban da ih apsorbuje i stvaralački preradi u sebi. Upravo je takav nacionalizam u svetskoj istoriji stvarao velike imperije sa pozitivnom misijom.


Ličnost

Ličnost nije sredstvo, već cilj društvenog i državnog razvoja. Govoreći o visokom statusu i istaknutoj ulozi ličnosti u istoriji, imamo u vidu upravo ličnost, a ne pojedince izolovane jedne od drugih, koji su postojali izvan društva i države. Za nas je čovekova ličnost – organsko jedinstvo JA, TI i MI. Mi je razmatramo u svetlosti Božije Promisli i kroz prizmu društvenih odnosa.


Porodica

U društvu postajemo građani, u državi – državljani, a u porodici – ljudi. Ljubav prema Domovini i Otadžbini u nama se rađa iz ljubavi prema majci i ocu. U porodici se uključujemo u maternji jezik, učimo pravila ponašanja, usvajamo kulturu svakodnevnog života.

Uvereni smo da ako spasemo i sačuvamo od nevolja, neprilika i nesreća rusku porodicu – spasićemo i sačuvati Rusiju i ruskog čoveka. Mi ćemo činiti sve da u savremenom svetu obnovimo i podržimo tradiciju velike, kompletne porodice sa više dece, gde će biti prisutne tri generacije: roditelji, deca i unuci. To će omogućiti da se izbegne moralni gubitak i duševni bol koji se javlja u vaspitanju dece u nepotpunim porodicama, i to ne samo bez majke ili oca već i bez baka i deka.


Sloboda

Osnovna garancija lične slobode i javne nezavisnosti jeste bratska ljudska solidarnost. Unutrašnja sloboda ili PRAVDA je – dar Božji. Ona je skopčana sa moralnom odgovornošću i od čoveka zahteva život „prema savesti“. Spoljašnja sloboda ili PRAVO – nije samo čovekova sposobnost da postupa onako kako mu padne na pamet, nego i javna obaveza da odgovara za svoje postupke u granicama običaja i normi, koje je uspostavilo društvo i čuva država.

Narušavanje unutrašnje i spoljašnje čovekove slobode je nedopustivo i trebalo bi da je štite i Crkva i Država.


Država

Mi smo – dosledno pristalice državničke koncepcije. Osnovni zadatak savremene Rusije jeste da nađe i sačuva takvu formu države u „kojoj bi duh građanske korporacije prožimao formu državne ustanove“. Država kao garant je – novi državno-društveni tip organizacije vlasti. U njoj državni aparat, građansko društvo i građani zajednički deluju radi postizanja jedinstvenih opštenacionalnih ciljeva. Pred svojim građanima država preuzima na sebe sledeće obaveze:

1. Država kao garant je obavezna da obezbedi državni suverenitet zemlje, od Boga zaveštane i stečene podvizima predaka, da preporodi jedinstveni politički, ekonomski, pravni i kulturni prostor istorijske Rusije i očuva ruski jezik kao jezik međunacionalne komunikacije na evroazijskom kontinentu.

2. Država kao garant je obavezna da prilikom određivanja forme upravljanja, forme državnog uređenja i političkog sistema, kao i pripremanja dugoročne i srednjoročne strategije razvoja zemlje polazi od kulturno istorijskog tipa civilizacije, koji je u Rusiji tradicionalan.

3. Država kao garant, kao vrhovna predsednička vlast, obavezna je da priprema i sprovodi u život jedinstvenu opštenacionalnu politiku Rusije, zasnovanu na tradicionalnim ruskim idealima i vrednostima, koja prati novine u interesu ruske države, građanskog društva i ličnosti.

4. Država kao garant je obavezna da u rešavanju svih unutrašnjih i spoljnih problema polazi od osiguranja nacionalne bezbednosti Rusije i zaštite interesa ruskih građana.

5. Država kao garant je obavezna da prouči i prihvati takav sistem PRAVA, koji propisujući sadržaj i formu političke i ekonomske delatnosti države, građanskog društva i ličnosti i obezbeđujući zakonitost i pravni poredak u zemlji, polazi od toga da je rusko pravo poseban deo porodice kontinentalnog prava, koje prihvata ruska svest o pravnom poretku kao strogu ali pravednu PRAVDU.

6. Država kao garant je obavezna da stvori političke i pravne uslove za intenzivan rast ruske privrede i obezbedi globalno liderstvo Rusije u četiri sfere: zemlji, vodi, vazduhu i kosmosu.

7. Država kao garant je obavezna da izgradi takav sistem državne kontrole i upravljanja, koji će doprinositi organizaciji proizvodnje i potrošnje robe i usluga i omogućiti podizanje životnog standarda, desetine puta uvećati prihode ruskih građana i primorati ih da zaborave šta je to materijalna beda i siromaštvo.

8. Država kao garant je obavezna da preduzme sve potrebne mere da bi jednom i zauvek iskorenila iz našeg života takve pojmove kao što su terorizam, korupcija i organizovani kriminal.

9. Država kao garant je obavezna da, konačno, tretira materijalnu proizvodnju kao sredstvo za duhovnu proizvodnju, koja i jeste njen cilj. Unutrašnja politika zemlje mora da predvidi mehanizme za realizaciju prioritetnog razvoja duhovne proizvodnje, u prvom redu: nauke, kulture i obrazovanja.

10. Država kao garant je obavezna da pripremi i realizuje takvu nacionalnu politiku koja bi bila oličenje ideje preporoda ličnog i građanskog dostojanstva ruskog čoveka i naroda, koje je tradicionalno činilo apsolutnu većinu u Rusiji, ali istovremeno da ne ograničava prava i slobode drugih naroda Ruske Federacije.


Politika

Život i delovanje sigurne države može obezbediti samo nova politika. PRAVO i PRAVDA – lajtmotiv su delatnosti za pravog ruskog političara. Mi smatramo da svi političari koji rade u organima zakonodavne vlasti moraju da snose ne samo partijsku nego i pravnu (građansku i krivičnu) odgovornost. To se, takođe, odnosi na državne službenike koji rade u organima sudske i izvršne vlasti. Počinioce pravnih i ekonomskih prekršaja trebalo bi da otkrivaju tužilaštvo i Revizorski sud, da ih ruski sudovi strogo i pravedno kažnjavaju nezavisno od funkcije i položaja na kojima se nalaze ili su bili. Izdajnik i lopov moraju da budu u zatvoru, ma ko da su bili!


Vojska

Posebna uloga u životu našeg naroda pripadala je i pripada vojsci. Kao nosilac snage volje i moralne moći države vojska je pozvana da obezbedi sposobnost odbrane zemlje i bezbednost njenih građana. Za nas se smisao reformisanja vojske sastoji ne samo u njenom prelasku na ugovornu osnovu nego i u preporodu njenog vojničkog duha, koji joj je oduvek omogućavao da na bojnim poljima pobeđuje mnogobrojne i jake neprijatelje. Uvereni smo da je najvažniji državni i društveni zadatak vojno-patriotsko  vaspitanje mladih, budućih branilaca Domovine i Otadžbine.


Vlast

Vlast, koju slobodno prima i dobrovoljno podržava narod, jeste moć zasnovana na moralnom autoritetu i predstavljena u izabranoj ličnosti. Napokon treba razumeti i jednom zauvek naučiti da je Rusija – kontinentalna Imperija, a ne nacionalna država. Rusija ima drukčije razmere, drukčiju meru, drukčiji tempo i ritam postojanja. Mi ne treba da žurimo. Volja i vera, znanje i snaga, mudrost i strpljenje – to je  pravi recept za svaku rusku vlast, tim pre za vlast koja se bavi reformama. Vrhovna vlast u Rusiji je uvek imala izuzetan značaj. Kod nas je od prvog čoveka Vrhovne vlasti, njegovih ličnih moralnih kvaliteta zavisilo mnogo toga, ako ne i sve.

Uporedo sa vrhovnom predsedničkom vlašću u Rusiji postoji najviša vlast koja upravlja. Ona je ustavom podeljena na tri dela: zakonodavni, sudski i izvršni. Kada govorimo o vrhovnoj i najvišoj vlasti trebalo bi da razlikujemo tri pojma: moć, vlast, autoritet. Ali, samo razlikovanje nije dovoljno. Za nas nije manje važna njihova integracija izražena u sintagmi: „autoritetna moć vlasti“.

U praksi to znači: – prvo, neosporno priznavanje preimućstva vrhovne, rukovodeće vlasti od strane svih koji joj se potčinjavaju, pri tom to čine dobrovoljno, bez prinude a ne zbog beznađa ili radi interesa, – drugo, jasno poimanje da najviša državna vlast, upravna vlast (zakonodavna, izvršna i sudska) deluje strogo u okviru Ustavom utvrđenih ovlašćenja usaglašavajući sva principijelna rešenja federalnog, regionalnog i lokalnog nivoa sa građanskim društvom. Uvereni smo da u savremenoj Rusiji autoritetna i jaka državna vlast može biti samo „nama draga i bliska vlast“. Ona vlast kojoj ćemo verovati, koja će umeti da nas objedini oko  stvaralačkog u ljubavi „da“, a ne oko  raskolničkog u borbi i mržnji „ne“. Vlast koja će nam omogućiti da zemlju osetimo „svojom“, a narod – „našim“.

Vlast, autoritet i moć države su životni i neophodni kada ih građani prihvataju prirodno, putem unutrašnjeg dobrovoljnog priznanja, poštovanja i poverenja. Ovaj princip slobodne lojalnosti, poverenja u savest, dobrovoljne podrške, iskrenog  povinovanja zakonima jeste najjači cement svake države, izvor stvaralačke snage državne vlasti. Slobodna lojalnost građanina, kao suštinska crta prosvećenog konzervativizma, postavlja bazu za oblikovanje ruske svesti o neophodnosti pravnih normi. Tokom čitave svoje istorije Rusija je stradala i rasipala se čim se primeti nedostatak slobodne lojalnosti. Rasipala se zbog  „krivde i lopovluka“, a spasavala se slobodnim i požrtvovanim okupljanjem ljudi čiste duše. Zbog svega toga sve što podriva slobodnu lojalnost trebalo bi uklanjati iz života države i građanskog društva, a sve ono što je čini jačom sankcionisati i kultivisati.


Svojina i finansije

Svojina rađa vlast, a vlast garantuje svojinu. Mi smatramo da bilo koji oblik svojine mora da služi čoveku, društvu i državi. U Rusiji je u oblasti svojine postojala i trebalo bi da postoji istorijski uslovljena ravnoteža odnosa između oblika svojine. Privatna svojina mora da se realizuje istovremeno sa državnom, društvenom i drugim oblicima svojine.

Za Rusiju je državna svojina tradicionalna. Tokom vekova ona je bila politička i ekonomska osnova stabilnosti zemlje. Pošto smo državnu svojinu juče dali u privatne ruke, danas moramo da nađemo pouzdan način za njeno društveno priznanje i legalizaciju. Savremeni, civilizovani put ka legalizaciji privatne svojine prolazi kroz demonstraciju njene društvene efikasnosti i socijalne odgovornosti, koje treba da se pokažu u napretku privrede zemlje, poboljšanju života naroda i povećanju blagostanja svake ruske porodice. Privatna svojina mora ne samo da uvećava prihode fizičkih i pravnih lica, nego i da poboljšava blagostanje naroda. Privatna svojina trebalo bi da služi Domovini i Otadžbini.


Privreda i finansije

Privreda, a posebno finansije, ne smeju se apsolutizovati i biti same sebi cilj. One treba da budu sredstvo za efikasan rast proizvodnje i stabilan razvoj čovekove ličnosti.

Nama nije potreban skokovit, već dinamičan privredni rast. Mi moramo da se odučimo da o našoj privredi govorimo jezikom „uzleta i padova“. Prestanimo da čekamo sledeće finansijsko – ekonomsko čudo. Vreme je da se bavimo realnom proizvodnjom, svakodnevnim radom i rutinskim poslom. Privredne reforme u Rusiji u XXI veku moraju imati celovit, sistemski karakter. Šta to znači? Prvo, modernizacijom se ne može podmetati vestrnizacija. Mi – nismo Honduras. Drugo, modernizacija mora da doprinese organizaciji takvog sistema proizvodnje u Rusiji, raspodele, potrošnje i roba i usluga, koja bi organski i fleksibilno spojila „plan“ i „tržište“. Treće, da bi se izbeglo prekomerno imovinsko i socijalno raslojavanje društva, modernizaciju bi trebalo sprovoditi oslanjajući se na tradicionalne vrednosti i istorijske forme ruskog upravljanja privredom, kao i uzimajući u obzir postojeći nivo političke, ekonomske, naučne i kulturne svesti građana.

Mi smo uvereni da: određivanje precizne mere međusobnog odnosa RADA, ZEMLJE i KAPITALA, učvršćivanje pravnih osnova, malog, srednjeg i krupnog preduzetništva, uspostavljanje konstruktivnog dijaloga između vlasti i biznisa, stvaranje povoljne sredine za realnu konkurenciju, čvrste državne i građanske garancije za slobodnu preduzetničku delatnost, formiranje osećanja za socijalnu odgovornost kod preduzetnika, oslanjanje na nauku i haj-tek tehnologije mogu pretvoriti Rusiju u politički stabilnu zemlju sa stabilno rastućom privredom i samim tim učiniti našu ZEMLJU povoljnom za unapređivanje RADA i privlačnom za rast KAPITALA.

Finansijski sektor ekonomije je važan i neophodan, ali ga ne bi trebalo obožavati. Potrebno je smatrati ga za efikasno sredstvo upravljanja privredom, a ne kao cilj. Naš cilj je – slobodan čovek koji ni pod kakvim okolnostima ne treba da se pretvori u roba, uključujući i roba novca.

Pristalice smo socijalne tržišne ekonomije gde se pretpostavlja da je u određeno vreme, na određenom mestu i u određenim okolnostima moguća i potrebna uloga države, što koordinira, reguliše i garantuje, posebno u onim sektorima ekonomije koji imaju odlučujuću ulogu u popunjavanju državnog budžeta, obezbeđivanju javnog mira i saglasnosti, očuvanju celovitosti i suvereniteta Ruske Federacije. Mi smo – za protekcionističke mere države koje štite domaćeg proizvođača. Podržavajući  nacionalni kapital i rusku proizvodnju orijentisanu na unutrašnje tržište, smatramo mogućim ulazak Rusije u STO pod uslovima i onda kada to bude za nas isplativo.


Zaključak

Baveći se pitanjima državne izgradnje i društvenog uređenja Rusije, mi, ruski konzervativci polažemo svu nadu na formiranje nove, istinske društveno-državne elite, na stvaranje jake, domaćinske, temeljne srednje klase i oblikovanje slobodne i odgovorne čovekove ličnosti.

Smatramo da je naš glavni zadatak – kvalitetan izbor ljudi koji „idu u vlast“ i učinićemo sve da osiguramo visok moralni autoritet vlasti, formiran iz moralnog autoriteta konkretnih ličnosti, čiji je zadatak da upravljaju državom. Mi zahtevamo profesionalnost i čestitost od svih funkcionera koji upravljaju našom državom. Očekujemo od njih doslednost, odlučnost i odgovornost u sprovođenju političkih, ekonomskih i pravnih reformi. Baveći se državnom i partijskom gradnjom, doprinoseći samoorganizovanju građanskog društva uvek moramo da pamtimo da je naš glavni cilj i briga – čovek. I neka nam Bog pomogne!

Prevela sa ruskog Ksenija Trajković

http://www.pecat.co.rs/


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top