U novinama se 3. februara 2005. pojavila mala beleška – očigledno ne nešto za naslovne strane. Kao odgovor na poziv za zabranu javnog isticanja svastike i drugih nacističkih simbola, grupa konzervativnih članova evropskog parlamenta, uglavnom iz bivših komunističkih zemalja, zahtevala je da se isto primeni i na komunističke simbole: ne samo na srp i čekić, već i na crvenu zvezdu. Ovaj predlog ne treba olako shvatiti: on sugeriše duboku promenu u evropskom ideološkom identitetu.

Do sada, pravo govoreći, staljinizam nije bivao odbacivan na isti način kao nacizam. Potpuno smo svesni njegovih monstruoznih aspekata, ali još uvek nalazimo da je Ostalgie (nostalgija za istokom, prim. prev.) prihvatljiva: možete snimiti film kao Goodbye Lenin, ali Goodbye Hitler je nezamisliv. Zašto? Da uzmemo drugi primer, u Nemačkoj je lako naći mnoge CD-ove sa starim istočnonemačkim revolucionarnim i partijskim pesmama, od “Stalin, Freund, Genosse”, do “Die Partei hat immer Recht”. Mnogo je teže naći kolekcije nacističkih pesama. Čak i na ovom anegdotskom nivou, razlika između staljinističkog i nacističkog univerzuma je jasna, baš kao i kada se setimo da su za vreme staljinističkih montiranih procesa optuženi morali da javno priznaju svoje zločine i objasne zašto su ih počinili, dok nacisti nikada ne bi očekivali da neki Jevrejin prizna da je bio umešan u zaveru protiv nemačke nacije. Razlog je jasan. Staljinizam je smatrao da dolazi iz prosvetiteljske tradicije, prema kojoj je, pošto je istina dostupna svakom racionalnom čoveku, bez obzira na njegovo stanje, svako smatran odgovornim za svoje zločine. Međutim, za naciste je krivica Jevreja bila činjenica njihove biologije: nije bilo razloga da se dokaže da su oni bili krivi, jer su oni bili krivi samim tim što su bili Jevreji.

U staljinističkoj ideološkoj imaginaciji, univerzalni um je objektifikovan u obliku neumoljivih zakona istorijskog progresa, kome svi služimo, uključujući tu i vođu. Nacistički vođa je posle završenog govora stajao i tiho prihvatao aplauz, ali pod staljinizmom, kada bi obavezni aplauz eksplodirao na kraju vođinog govora, on bi ustajao i pridruživao se aplauzu. U filmu Ernsta Lubitcha To Be or Not to Be Hitler na nacistički pozdrav odgovara podižući ruku, uz reči “Hajl meni!” Ovo je čisti humor, jer se nešto slično nikada nije moglo dogoditi u realnosti, dok Staljin zaista jeste “pozdravljao samog sebe” kada se pridruživao aplauzu. Tu je i činjenica da su Staljinu za rođendan telegrame sa čestitkama slali zatvorenici iz najmračnijih gulaga; nemoguće je zamisliti da bi neki Jevrejin poslao sličan telegram Hitleru iz Aušvica. Ovo je neukusna distinkcija, ali podržava tvrdnju da je pod Staljinom vladajuća ideologija pretpostavljala prostor u kome vođa i njegovi podanici mogu da se sretnu kao sluge Istorijskog Razuma. Pod Staljinom su, teoretski, svi ljudi bili jednaki.

U nacizmu ne postoji ekvivalent komunističkim disidentima koji su rizikovali živote boreći se protiv onoga što su smatrali “birokratskom deformacijom” socijalizma u SSSR-u i njegovoj imperiji; niko se u nacističkoj Nemačkoj nije zalagao za “nacizam sa ljudskim licem”. Tu se krije greška (i predrasuda) svih pokušaja, poput onih konzervativnog istoričara Ernsta Noltea, da se zauzme neutralan stav – to jest, da se zahteva da se isti standardi primene i na komuniste i na naciste. Ako se Heideggeru ne oprašta flertovanje sa nacizmom, zašto se Lukácsu, Brechtu i drugima oprašta njihov mnogo duži angažman u vezi sa staljinizmom? Ova pozicija redukuje nacizam na reakciju i ponavljanje praksi koje su već postojale u boljševizmu – teror, koncentracioni logori, borba na smrt protiv političkih protivnika – tako da je “prvobitni greh”, greh komunizma.

Krajem 1980-tih, Nolte je bio Habermasov glavni oponent u takozvanom Revvisionismusstreit, tvrdeći da nacizam ne treba posmatrati kao neuporedivo zlo XX veka. Ne samo da se nacizam, odvratan kakav jeste, pojavio nakon komunizma: on je bio preterana reakcija na komunističku opasnost, a svi njegovi užasi su bili samo kopije užasa već počinjenih pod sovjetskim komunizmom. Nolteova ideja je da komunizam i nacizam dele isti totalitarni oblik, a da se jedina razlika između njih sastoji u razlici između empirijskih činilaca koji popunjavaju svoje određene strukturalne uloge (“Jevreji” umesto “klasnog neprijatelja”). Uobičajena liberalna reakcija na Noltea bila je da on relativizuje nacizam redukujući ga na sekundarni eho komunističkog zla. Međutim, čak i ako ostavimo po strani beskorisno poređenje između komunizma – neuspelog pokušaja oslobađanja – i radikalnog zla nacizma, moramo se složiti sa osnovnom Nolteovom tezom: nacizam je u suštini bio reakcija na komunističku pretnju; on je zamenio klasnu borbu borbom između arijevaca i Jevreja. Ovde se susrećemo sa izmeštanjem u frojdovskom smislu reči (Verschiebung): nacizam dislocira klasnu borbu na rasnu borbu, i time zamagljuje svoju pravu prirodu. Ono što se menja u prelasku od komunizma ka nacizmu je pitanje forme i tu se krije nacistička ideološka mistifikacija: politička borba je naturalizovana kao invazija stranog (jevrejskog) tela koje remeti harmoniju arijevske zajednice. Nije tačno da, kako Nolte tvrdi, ovde u oba slučaja imamo istu formalnu antagonističku strukturu, već je mesto neprijatelja popunjeno različitim elementom (klasa, rasa). Klasni antagonizam je, za razliku od rasne razlike i konflikta, apsolutno inherentan i konstitutivan za društveno polje; fašizam dislocira ovaj suštinski antagonizam.

Onda je prikladno priznati tragediju Oktobarske revolucije: kako njenog jedinstvenog emancipatorskog potencijala, tako i istorijsku nužnost njenog staljinističkog rezultata.Trebalo bi da pošteno priznamo da su staljinističke čistke bile na izvestan način “iracionalnije” od fašističkog nasilja: njihovo preterivanje je nepogrešiv znak da je, za razliku od fašizma, staljinizam predstavljao slučaj autentične revolucije koja je otišla u potpuno pogrešnom pravcu. Pod fašizmom je, čak i u nacističkoj Nemačkoj, bilo moguće preživeti, održati privid “normalnog” svakodnevnog života, ukoliko se neko nije bavio opozicionim aktivnostima (i, naravno, ukoliko nije bio Jevrejin). S druge strane, pod Staljinom kasnih 1930-ih niko nije bio bezbedan: bilo ko je u svakom trenutku mogao da bude optužen, uhapšen i streljan kao izdajnik. Iracionalnost nacizma je bila “kondenzovana” u antisemitizmu – uverenosti u jevrejsku zaveru – dok je iracionalnost staljinizma prožimala čitavo društveno telo. Zato su istražitelji nacističke policije tragali za dokazima i tragovima aktivne opozicije režimu, dok su se staljinistički istražitelji zadovoljavali time da fabrikuju dokaze, izmišljaju zavere, itd.

Takođe bismo morali da priznamo da još uvek nemamo zadovoljavajuću teoriju staljinizma. Zato je skandalozno da Frankfurtska škola nije uspela da proizvede sistematsku i temeljnu analizu ovog fenomena. Izuzeci su vrlo rečiti:Behemoth (1942) Franza Neumanna, koji sugeriše da su tri velika svetska sistema – kapitalizam Nju dila, fašizam i staljinizam – težili istom birokratskom, globalno organizovanom, “administriranom” društvu; Soviet Marxism (1958) Herberta Marcusea, njegova najmanje strastvena knjiga, jedna čudno neutralna analiza sovjetske ideologije bez jasnog zauzimanja stava; i, konačno, pokušaji nekih habermasovaca tokom 1980-ih, koji su, razmišljajući o izranjajućem fenomenu disidenstva, pokušali da razviju koncept građanskog društva kao mesta otpora komunističkom režimu – što je sve zanimljivo, ali nije globalna teorija specifičnosti staljinističkog totalitarizma. Kako je jedna škola marksističke misli, koja je tvrdila da se fokusira na uslove propadanja emancipatorskog projekta, mogla da ne analizira noćnu moru “realno postojećeg socijalizma”? I nije li njeno fokusiranje na fašizam bilo tiho priznavanje neuspeha u suočavanju sa pravom traumom?

Ovde treba da izvršimo izbor. “Čisto” liberalno stanovište prema levom i desnom “totalitarizmu” – da su oba loša, zasnovano na netoleranciji političkih i drugih razlika, odbacivanju demokratskih i humanističkih vrednosti, itd. – je a priori pogrešno. Nužno je zauzeti poziciju i tvditi da je fašizam fundamentalno “gori” od komunizma. Alternativa, ideja da je uopšte moguće racionalno porediti dva totalitarizma, teži da proizvede zaključak – eksplicitan ili implicitan – da fašizam predstavlja manje zlo, razumljivu reakciju na komunističku opasnost. Kada je septembra 2003. Berlusconi izazvao snažnu reakciju svojom opservacijom da Mussolini, za razliku od Hitlera, Staljina ili Saddama Husseina, nikada nikoga nije ubio, pravi skandal je bio u tome što je ovaj iskaz, daleko od izraza specifičnog Berlusconijevog pogleda na stvarnost, bio deo tekućeg projekta da se promene uslovi posleratnog evropskog identiteta, koji su do tada bili zasnovani na antifašističkom jedinstvu. To je pravi kontekst u kome treba razumeti poziv evropskih konzervativaca na zabranu komunističkih simbola.

London Review of Books, 17.03.2005.
Preveo Aleksandar Bošković

Peščanik.net, 01.07.2009.

Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top