Nikola Poplašen, bivši predsednik Republike Srpske, u ekskluzivnom intervjuu za „Aferu“ govori o aktuelnoj situaciji u Srpskoj, svom povlačenju iz politike, o Miloradu Dodiku, razlazu sa Vojislavom Šešeljem, kao i o politici premijera Srbije Aleksandra Vučića prema Republici Srpskoj.

Kada sam jednom prijatelju rekao da radimo intervju, on je pitao: da li je taj čovek živ, čime se bavi?

-Živ sam. Predajem na Fakultetu političkih nauka i Pravnom fakultetu u Banjaluci. I spremam se za penziju.

Zašto ste se povukli iz politike?

-Narod ne bira vođu da bi mu on ugađao već da bi ga doveo do cilja. Za to je potrebno imati jak želudac. Na primer, morate da budete ljubazni i snishodljivi i prema onima koje ne možete očima da vidite. Znate da su dušmani vašeg naroda, ali i da sudbina naroda od njih zavisi. Da bi to čovek uspeo, mora da bude u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi i spreman na kompromise koji mu se gade više nego što sam ja spreman.

Kako danas gledate na svoje bavljenje politikom?

-Ja sam zastupao nacionalnu politiku koja je definisana u ratu. I koja je, po mom dubokom ubeđenju, bila istorijski i moralno duboko ispravna. Međutim, tok događaja je takav da je istorija osporila realnost naših glavnih nacionalnih ciljeva.

Kao što je Velika Srbija?

-Između ostalog.

Da li to znači da ste odustali od te ideje?

-Politika mora da se prilagođava realnosti, da se vodi razumom, a ne srcem. Ideja o tome da svi Srbi žive u jednoj državi je opravdana, ona treba da bude naš dugoročni nacionalni cilj, ali sada ta politika nije sprovodiva i insistiranje na njoj bi nas uvalilo u probleme, u rizik da izgubimo i ovo što imamo. U situaciji kad ne postoji nijedna svetska sila koja je zaista spremna da zaštiti srpski narod, vođenje Srbije i Srpske je mnogo mukotrpniji posao nego što većina može i da zamisli.

Malo ste prisutni u javnosti?

-Tako se dogodilo. Javnost nešto posebno ne zanima šta ja mislim, a ja još manje osećam potrebu da nešto kažem.

Imate li ikakve kontakte sa Dodikom? Zove li da čuje Vaše mišljenje o nekom pitanju?

-Nikad. Ni pisma, ni razglednice. (Smeh)

Ni kao člana Senata RS?

-Nisam član Senata.

Kako niste? U zakonu piše da je bivši predsednik RS automatski član Senata.

-Piše. Ali Dodik se postavio iznad zakona. Prvo sam ja prestao da idem na sednice jer nisam hteo da učestvujem u njegovoj predstavi „i posle Tita, Tito“, a onda me je on izbrisao iz članstva.

Šta je sa ostalim predsednicima?

-Dodik je precrtao i Biljanu Plavšić, Mirka Šarovića i Dragana Čavića.

Zašto je došlo do Vašeg razlaza sa Šešeljem?

-To je pitanje za Šešelja. Samo on zna odgovor.

Vučića ste upoznali u ratu. Šta je radio na Palama?

– Ono što je najbolje znao. Mi smo tad pokretali novinsku agenciju SRNA i srpsku televiziju i on je u tome učestvovao.

Neki mu zameraju što nije ratovao sa puškom?

-Oni što su živeli ovde, pa kad se zaratilo pobegli u Srbiju ili oni što su živeli u Srbiji, a sve vreme rata nisu prešli Drinu? Bez medijske pripreme i bez dobrog oranja na medijskom polju nema dobrog prinosa na bojnom polju. Mi smo te 1992. na ratištima dobro stajali, ali smo gubili na polju propagande i medija. Pa smo pokušavali da to popravimo. Vučić je došao da nam pomogne.

Kako ste kasnije sarađivali?

-Vrlo korektno. On je bio generalni sekretar kod Šešelja, a kod mene je to bio Ognjen Tadić. Obojica plahoviti i vrlo efikasni u poslu.

Kako ocenjujete njegovu politiku prema BiH i RS?

-Kao trezvenu. U granicama mogućeg. Mislim da je našao ravnotežu. Što je u vreme kad ne postoji nijedna sila koja je spremna da se založi za srpski narod, krajnje odgovorno. Vučić zna da je čuvanje mira u BiH najbolja odbrana RS.

Vas su tenkovi NATO pakta izbacili iz kabineta predsednika republike?

-Ovi iz Saveza Sloga su više puta išli kod visokog predstavnika i molili ga da me smeni, a i njemu to bilo srcu milo, pa me smenio.

Ko je činio „Slogu“?

-Biljana Plavšić, Dodik, koji je tada bio vršilac dužnosti premijera i Živko Radišić, koji je bio srpski član Predsedništva BiH.

Zanimljivo je da je odluka o smeni saopštena 5. marta 1999., istog dana kad i odluka o proglašenju Brčkog za distrikt. Jednim udarcem dve muve.

-Nije slučajno. Kad udare po Srbima ovi sa Zapada, gledaju da to što više zaboli. Setite se vidovdanskog izručenja Miloševića Hagu. Oko 11. sam ja smenjen, a oko 15. je iz Beča stigla vest o otimanju Brčkog.

Šta je posle bilo?

-Dodik je kao dao ostavku, Radišić je kao doneo odluku da se povuče iz Predsedništva i drugi srpski predstavnici su kao napustili zajedničke organe. I junački istrajali celih sedam dana. Toliko su bili dosledni u odbrani nacionalnih interesa. A onda se vratili i krenuli u ofanzivnu razgradnju RS, u masovno prenošenje nadležnosti sa Banjaluke na Sarajevo.

Šta se ovo događa u BiH?

-Ništa što se nije već događalo. Sve se ponavlja. Samo što u istoriji svako ponavljanje izgleda karikaturalno u odnosu na prethodni slučaj.

Šta hoće Muslimani i Hrvati?

-Ono što im naredi Zapad. Oni su uvek samo izvršioci tuđe politike, oruđe u rukama Zapada. Kad god Hrvati i Muslimani udare na Srbe, treba imati na umu da su oni samo isturena pešadija politike koja je osmišljna negde u Briselu, Bonu, Vašingtonu ili Londonu. Da nije tako, sve ovo u BiH bi bilo rešeno još 1992. I bilo je rešeno.

Lisabonskim dogovorom?

-Da. A onda je došao američki ambasador Cimerman i, po priznanju obojice, naredio Izetbegoviću da prekrši dogovor i nastavi rat.

Bakir Izetbegović samo nastavlja ono što je otac Alija počeo?

-Upravo tako.

Otkud odluka o podnošenju zahteva za reviziju tužbe protiv Srbije za genocid?

-Nalog sa Zapada.

Šta je cilj?

-To je Dodik najbolje definisao. Cilj je razaranje i ukidanje RS.

A Srbija?

-Srbija je ovde kolateralni cilj. Da se što više oslabi i okruni. A kud ćeš više nego kroz ukidanje Srpske?

Kako ocenjujete odgovor Dodika, Ivanića i SDS na ovaj udar?

-Dobro se drže. Ispoljili su visok stepen nacionalnog jedinstva, što je jedan od najvažnijih preduslova da bi se odbranili srpski interesi.

Hoće li to jedinstvo opstati?

-Nadam se. Mislim da se u Srpskoj izgradila svest da je jedna stvar neupitna, a to je njena odbrana. To je iznad svih razlika i pojedinačnih interesa.

Da li je moguće iskreno pomirenje Srba i Muslimana?

-Nije. Pomirenje je moguće, ali ne iskreno. Moguć je suživot na distanci. Pristojni komšijski odnosi. Dovoljno.

A sa Hrvatima?

-Sa njima treba biti na još većoj distanci. Prekinuti sve odnose, osim onog minimuma koji je neophodan za raščišćavanje spornih pitanja i za život jednih pored drugih u miru.

Zašto tako oštro?

-Zato što su Hrvati u 20. veku sve tri prilike koje su imali iskoristili da počine užasne zločine nad Srbima. Sa ciljem da nas istrebe. Svako približavanje će otvoriti mogućnost novih sukoba, koje bi Hrvati, u to ne treba sumnjati, pokušali da iskoriste da dokrajče, da citiram akademika Milorada Ekmečića, ostatak zaklanog naroda u Hrvatskoj i BiH.

Hoće li biti hrvatskog entiteta u BiH?

-To ne zavisi ni od Srba, ni od Hrvata. Odlučuju krupniji svetski vetrovi. Za sada, na Zapadu se boje da bi dalje cepanje BiH dovelo do stvaranja muslimanske države, koja bi mogla da predstavlja bure baruta u Evropi. Zbog toga su nas u Dejtonu i uterali u zajednicu.


Постави коментар

 
ТРЕЋИ ПРОСТОР © 2015. Сва права задржана. Прилагодио за веб Радомир Д. Митрић
Top